Дефиниција Естадо Ново де Португал

Између европских дворских диктатура фашистичка која се догодила током двадесетог века, можда је једна од најмање познатих португалска Естадо Ново.

Савремено са италијанским фашизмом, немачким нацизмом и шпанским франкизмом, Естадо Ново (на шпанском „Нова држава“) састојало се од у ауторитарном и корпоративистичком режиму који се догодио у Португалу од 1933. до револуције каранфила 25. априла, 1974.

Португал се из монархијског режима променио у влада Републиканац 1910. године, након времена великих политичко-социјалних преокрета који су се, ипак, наставили и након изгнанства монарха Мануела ИИ.

1926. године војни пуч је преузео власт. То је доба рађања фашистичких и тоталитарних покрета у Европи.

Министар финансија новог режима је Антонио де Оливеира Салазар, чија би му политичка каријера донијела метеорски успон.

Салазар би почистио финансије земље, а за председника Савета министара именован је 1932.

Салазар би брзо успоставио диктаторски режим једне партијске и државне заједнице, који су гушили одређене индивидуалне слободе, у складу са европским фашистичким режимима. То је оно што је познато као Естадо Ново.

instagram story viewer

Салазар Португал би учествовао у шпанском грађанском рату помажући побуњеничкој страни са корпуса добровољаца, „вириатос“ (назван у част лузитанског вође који се одупро Римљани).

Упркос одржавању афинитета са осом током Другог светског рата, Португал се није умешао ни директно ни индиректно (за разлику од свог Шпански сусед, који би послао добровољце на источни фронт под заставом такозване Плаве дивизије) у корист те стране током такмичење.

Традиционални савезник Велике Британије, Португал је знао за шпанске амбиције територија, па је морао бити осигуран моћан савезник какав су били Британци.

1968. Салазар се мора повући, због болести, са власти. Његов став припада Марцелу Цаетану.

Раније је у прекоморским колонијама земље (Ангола 1961. године, Гвинеја Бисао 1963. и Мозамбик 1964. године) било доживели револуционарне епидемије с циљем тражења независности, у контексту процеса деколонизације који утицали на континент Африке и Азије.

Почетак краја Естадо Ново био је став португалске владе у вези са колонијалним ратовима.

Без жеље да изгубе царски карактер земље, владари нису видели да ниже команде војска била незадовољна неким сукобима (посебно оним у Анголи) који су искрварење.

Као резултат ове незадовољне касарне, почела је гласина о сабљама, која се обликовала пучем од 25. априла 1974, познатим као „револуција каранфила“ (револуција два кравоса на португалском).

Португалија је била једна од ретких, ако не и једина држава у којој је диктатура имала грађанскији аспект војни (упркос томе што је започет војним пучем), а чији је крај одређен оружјем војни.

Поред револуција од 25. априла сматра се узорним јер је практично био без крви. Само четири особе изгубе живот током пуцњаве на коју полицајци политике (ПИДЕ / ДГС) покренут је на демонстрацијама које су истог дана 25. захтевале укидање поменуте полицијске снаге.

Упркос одређеном нивоу попустљивости (на пример, скупови Комунистичке партије Португалије -ПЦП-), сматра се да је португалска диктатура била једна од најтежих у Европи, као и најтежа дуго.

Послератна политичка ситуација, са својим поравнавањем са антикомунистичким табором и традиционалним савезима спасила је португалски диктаторски режим дуги низ година. Политичка полиција, поменути ПИДЕ, такође се сматра једном од најтежих, са методама које подсећају на немачки Гестапо.

Постреволуција 25. априла довела је до периода одређене политичко-социјалне нестабилности, али коначно демократија утврдио се у Португалији са сила. И данас се њени грађани сваке године сећају 25. априла изговарајући пароле да је револуција значење и његове импликације, не смеју се заборавити, а завети заклети у оне дане морају се испунити и обновљена.

Фотографије: Фотолиа - Јоит / Инго Менхард

Теме у Естадо Ново де Португал