Дефиниција операције Гладио

Европа која је изашла из Другог светског рата и која се суочавала са хладним ратом била је Европа у страху, јер је патила и знала да би могла поново да пати ако температура дизао се док није достигао тачку кључања.

Западне владе, свесне да су почетком сукоб, Варшавски пакт је имао много могућности да освоји Немачку и већи део Централне Европе захваљујући широкој флоти тенкова, смислили су начин да организују герилу отпора на окупираним територијама, надовезујући се на велико дело које су групе отпора изводиле у земљама окупираним од Немачке током Другог рата Свет.

Операција остати (да останемо иза), што ће касније бити популарно познато под називом италијанска филијала, Гладиолус (врста мача који су користили Римљани), настојало је да створи мрежу отпора и герилских група које ће деловати иза линија Варшавског пакта на окупираним територијама.

Њихови задаци били би класични задацима било које организације отпора у територија заузет: саботажа, атентати, герилске акције или прикупљање информација од интелигенција између осталог.

Све док није било рата или совјетске војне окупације, ћелије су морале да мирују.

Организацијом је управљао НАТО (или НАТО, у зависности од скраћенице на енглеском или шпанском), а биле су укључене и тајне агенције попут британског МИ6 или америчке ЦИА.

Операција Гладио користила је екстремно десничарске милитанте, што је довело до ултра насиља, па чак и политичких атентата у земљама попут Италије, Шпаније или Француске.

Регрутовање чланова екстремне деснице не би нам требало бити необично: на крају, вероватно је да многи нису ни знали у чему учествују, осим што су били чврсти непријатељи Русије комунизам, а западне обавештајне службе нису биле толико „узнемирене“ откако су подржавале пучеви против демократских влада у одређеним земљама ради размене за режиме фашисти.

Поред тога, била је организована екстремна десница, а њени радикални милитанти су ватрено оружје, па Уштедело би на тренажном раду, иако би на крају овај избор задао много главобоље, као што ћемо видети.

Да припреме дејство ових команди отпора у земљама у којима ће деловати (а које су укључивале и НАТО и неутралне земље, као што је случај у Аустрији и у то време у Шпанији - која ће касније постати чланица Атлантског савеза-) основана су складишта оружја тајно.

Мрежа Гладио би почела да се шири након завршетка Другог светског рата, а била би ефикасно организована од 1950-их.

Мрежа Гладио се, по налогу својих команданата или покренуте самостално од својих чланова, посветила застрашивању и дискредитовању странака левице у разним земљама.

Највише је погођена Италија; 1964. социјалистички министри који су били део влада, напустили су своја радна места након личних претњи смрћу. Каже се да су писма послали чланови Гладиа, али није познато да ли су следили упутства или не.

Наводно су неконтролисано припадали истој мрежи која је 1968. године активирала бомбу у банка из Милана, убивши 16 људи.

Али најјачи Гладиов ударац у Италији могло би бити прво убиство 1978. године Хришћанско-демократски министар Алдо Моро, када је требало да олакша приступ Комунистичкој партији влада. Незадовољан овом одлуком, администрација Американац (који је подржао пуч фашистичка Аугуста Пиноцхета у Чилеу 1973. године) би наредио погубљење Мороа.

Ова теорија би подразумевала инфилтрацију елемената Гладио у Бригате Россе (терористичка група екстремне левице која је киднаповала и убила Моро), или притисак усмерен на провоцирање убиство. Изненађујуће је да током заробљеништва Моро није мучен, већ напротив, добро је поступано са његовим накнадним убиством, а значајно је да је пре предложио улазак ПЦИ у владу, представио је своје планове у Вашингтону, где му је речено да ни у ком случају не сме да дозволи да комунисти уђу у његов влада.

Да ли би радикални комунисти Црвене бригаде били против уласка својих умеренијих колега у владу? И до овог тренутка?

У Шпанији, још једној од најугроженијих земаља, чланови Гладиа били су одговорни за масакр у Аточи.

Било је то 1977. године, усред процеса транзиције, а састојало се од убиства пет адвоката из канцеларије у Мадриду. У овом терористичком нападу учествовао је италијански члан мреже Гладио.

Француска или Немачка биле су земље у којима је Гладио такође деловао, мада постоје многе сумње око тога који се терористички акти могу приписати овој мрежи, а који не због њене тајности.

Што се тиче неутралних земаља, Швајцарске, Аустрије, Шведске и Финске, оне такође имају Гладио инфраструктуру.

Финска, Шведска и Аустрија су „разумљиви случајеви, јер су на путу продора совјетских снага и источног блока према западу Европе. У случају Швајцарске, традиционално неутралне, подразумева се само искоришћавање могућности да се покрију све могућности.

Операција Гладио била је тајна позната само гласовима у највишим сферама све до 90-их година прошлог века.

Неколико новинара је од тада писало на ту тему, било да се ради о извештајима или књигама, али одговорни за стварање ове мреже нису претпоставили њено постојање, нити је предвидљиво да ће то учинити у наредних година.

Да бисмо сазнали шта се све догодило са Гладиом, вероватно ћемо морати сачекати још неколико деценија, све док документи не почну да се декласификују.

Прве јавне вести о Гладиоу дао је крајње десни италијански терориста Винцензо Винцигуерра на свом суђењу 1984. иако је управо италијански премијер Ђулио Андреоти први отворено говорио о Гладиоу у седишту парламентарна.

Од сада је постојање мреже постало јавно власништво, поистовећујући је код већине јавног мњења са политичким атентатима и бомбардирањима, уместо тајном војском која би деловала као отпор у случају совјетске инвазије са запада Европски.

Пхото Фотолиа: Констиантин Запилаие

Теме у операцији Гладио