Описни есеј о природи

Описни есеј о природи

На шта тачно мислимо када говоримо о природи? То би требало да буде почетно питање овог есеја, јер не можемо нешто описати а да претходно не знамо шта је то. Природа је властито стање ствари, то јест оно што је дато бићем, што је њено сопствено, што му је иманентно. Можемо рећи да неко има „љубазну природу“, на пример, када желимо да истакнемо да је та особа племенита. У том смислу, „природа“ је а синоним од „суштине”.

И овај смисао речи се одржава када термин „природа“ користимо као синоним за „природни свет“, односно за оно што постоји на планети каква је одувек постојала, по својим правилима и свом начину постојања, без воље да у томе учествује људски. Иако су људска бића део природе, ми јесмо жива бића као што су такође биљке и Животиње, традиционално разликујемо оно што постоји „дивљачки“ — то јест, оно што постоји по сопственим принципима— онога што постоји вештачки или рационално – то јест, оно што је контролисано или интервенисано тиме што је људски-. Зато градови, на пример, нису део природе.

Природа је природно окружење, чак и ако звучи сувишно: место у којем закони људског бића немају задржао свој улаз и стога остаје нетакнут, мање-више као што је био кроз векове. Природу можемо пронаћи у било ком нетакнутом простору: а пустиња, а џунгла непробојан, у дубини океана или чак у пољу, све док знамо како да побегнемо од простора на које је човечанство интервенисало.

Зашто је природа важна?

Да бисте ценили природу, све што треба да урадите је упоредити оно што постоји у нашим градовима, са оним што можемо ценити ван њих. Тамо где су градови хомогени, односно слични једни другима, постојани и са малим присуством животиња и биљака Природа је, пак, разнолика, вишеструка, пуна животиња, биљака и физичко-хемијских процеса који крију тајне живот. Без природе свет би био сив, монотон и умирући простор.

Овако гледано, природа је уточиште живота пред људским амбицијама. У граду и просторима организованим према људским интересима, све одговара продуктивној логици, плану, на начин структурирања живота ради постизања одређених циљева (чак и ако крене наопако или ако пројекти нису испуњени).

Природа је, с друге стране, дивља, неконтролисана и не одговара ни на један план осим преживљавања и размножавања: жива бића рађају друга жива бића и одржавају врсте разнолика, променљива, у сталном прилагођавању условима свог окружења.

Док је човечанство променило окружење како би му одговарало потребе и амбиције, природа остаје чиста, једнака себи, јер се животиње и жива бића прилагођавају окружењу. То значи да се само у природи људска бића, парадоксално, могу поново повезати са нашим местом оригинални на планети и запамтите да смо ми жива, смртна бића, са истим потребама као и наши рођаци из других врсте.

Штавише, само у природи можемо наћи сировина за наше сложене индустријске процесе, и само у њему можемо на крају да повратимо перспективу о томе ко смо. Зато се многи мудраци, подвижници, пророци и гуруи одвраћају од човечанства и улазе у природа на неко време: напуштање људске логике на неко време омогућава им да постигну осветљење.

Да ли треба да чувамо природу?

Наравно. Наша мисија као врсте данас није ништа друго него да пронађемо начин да помиримо наше жеље и наш постиндустријски животни модел са вечношћу природе. Ако се то не постигне, ми ћемо брзо и неповратно мењати природно окружење које је омогућило сам настанак наших врста, и стварање другачијег света, неприкладног за бројне животињске и биљне врсте, а могуће и неприкладног за нас себе. То је самодеструктивна раса за нашу врсту.

Природа, дакле, мора бити заштићена од наших амбиција. Од загађења то га трује и модификује на непредвидиве начине, од наше прождрљивости индустрије који уништавају станишта целог да узгаја корисне и профитабилне биљке, или да добије материјала да се трансформишу у технолошке производе, па чак и нашу удобност и нашу лењост, будући да упркос томе што ефекти од Уништавање животне средине је видљиво свима, али многи од нас не желе да преузму одговорност и да изврше неопходне промене исправити то.

Само очувањем природе можемо гарантовати свој континуитет као врсте на планети, и не морају да предузимају неку технолошку ноћну мору као алтернативу уништеном свету еколошки. На крају крајева, овај свет савршено функционише такав какав јесте.

Референце:

• „Шта је описни есеј?“ на Мислилац.
• „Есеј“ у Википедиа.
• „Природа“ у Википедиа.

Шта је описни есеј?

А описни есеј то је нека врста текст есеја (односно рефлексије писане у прози) коју карактерише обраћање на одређену тему (место, на пример, или личност, или историјски догађај, или нека конкретна референца) и исцрпно је описати, односно истаћи њене најистакнутије или релевантне особине или карактеристике за аутора. Међутим, као и у свим есејима, и у овом врста текстова субјективност есејисте је кључна за дефинисање које су најистакнутије карактеристике или која је перспектива из које ће се описати тема или одабрана референца.

Пратите са: