Румунска револуција 1989

За нас који смо већ у одређеном узрасту и који смо потпуно прогледали свесност о томе шта се дешавало, паду Берлинског зида, без сумње једна од иконских слика свега тога То се дешавало тих месеци, а то је био процес који није утицао само на Немачку, већ је и погубљење Николаја по кратком поступку. Чаушеску.

Румунска револуција 1989. је била револуционарни процес којим је народ укинуо режим Комуниста основан после Другог светског рата и персонификован од диктатора Николаја Чаушеску.

Одузимање власти је имало свој цхиаросцуро, као што ћемо видети у наставку, тако, као и у свему револуцијаЧовек се пита у којој мери је народ заиста преузео власт.

Општа досада од Популација Румунски антирежим долазио је углавном из два вектора: с једне стране, економске кризе који је захватио све земље комунистичке источне Европе и, с друге стране, недостатак слобода цивили.

Чаушеску је кашљао своје политика унутрашњост током времена, појачавајући репресију изнутра као његову

породица живела је у све опсценијој раскоши. Ако је већина Румуна живела у сиромаштву, он и његов народ су губили пуне руке посла.

Још један додатак који је узнемирио држављанство Румунски је био наметање драконских економских мера, усмерених на ликвидацију спољног дуга земље за неколико година, али која је омела раст и подрила животни стандард грађана а ногом.

"Диригент“, како је себе називао (на румунском значи „возач”), дошао је да опустоши практично цео историјски Букурешт да би град претворио у чудовиште које му одговара, по својој жељи.

Култна аура личности које је Чаушеску промовисао учинило ју је да се одвоји од стварности, створивши нову, што јој је спречило да види куда ће догађаји ићи и самим тим спречити сопствени пад.

Услед опште досаде, а вестима које су „алтернативним“ каналима стизале до официра, у Темишвару је 16. децембра 1989. године почела побуна која је требало да оконча режим.

Град, који се налази на западу земље у близини граница са Мађарском и бившом Југославијом, доживео је деложацију лутеранског пастора, ескалација догађаја која је од првобитног протеста – који је изгубио на значају – довела до антивладиног и антирежимског протеста комунистички.

Догађаји су брзо ескалирали, а миран протест довео је до уличне туче активиста против локалних полицијских снага и Сецуритате, румунска политичка тајна полиција.

Следећег дана, како су се немири настављали, режим је одлучио да се за проблем побрине војска. Велика грешка.

Војска није „оруђе“ које се користи на суптилне начине, а у сумрак 17. Темишвар је изгледао као логична ствар након војне интервенције: бојно поље.

Коришћена су оклопна возила, пуцано је, било је мртвих, али изнад свега, цивили су били охрабрени и суочили се са војском. Мораш бити веома очајан и спреман на све да се, готово голим рукама, супротстави онима који имају пушке. А румунски грађани су били.

После још два дана борби, радници су 19. марширали кроз град, придруживши се кретање антивладин, који је протест претворио у неублажену побуну.

Преко сто хиљада радника стало је против војске и снага безбедности, цифра коју режимске снаге нису могле да поднесу а да не изазову велико крвопролиће.

Исти режим, предвођен супругом Николаја Чауческуа, Еленом (њен муж је био на дипломатској турнеји у Ирану) послао је раднике из других области земље, наоружани палицама, да се супротставе побуњеним радницима без потребе за војском, пуцањ који је изашао из задњицу.

Убеђени да ће се супротставити насилним елементима мађарске мањине у земљи, који заједно са неконтролисаним угрожавају територијални интегритет, Новопридошли радници су увидели да је то што им је речено лаж и да су пре њих имали друге сличне њима са истим гађењем према режиму и својим тврди.

У том случају, пристигли радници су се придружили побуни, повећавајући број оних који су галамили за крај Чаушескуове диктатуре у земљи и позивање војника да се придружити.

Видевши ток којим се догађаји одвијају, Николае Чаушеску је журно вратио своју турнеју по Ирану како би предузео неопходне мере за окончање побуне.

Међу овима, кондуктер желео да одржи јавни говор са великог балкона седишта Комунистичке партије Румуније 21. децембра. Слика која је пронађена, преношена и понављана ад мучнина на телевизији била је публика демонстранта који му није дао да говори, прекоревао га је и лансирао паролу у корист побуњеника Темишвар.

Револуција се није проширила само на Букурешт, већ је цела земља видела да се са диктатором може обрачунати и његов репресивни апарат: у покушају говора, запањен, Чаушеску је морао да га напусти на пола пута и морали су да га натерају да уђе у зграда из страха од неког покушаја физичке агресије бацањем предмета, што је било изузетно тешко, али није немогуће.

Цела Румунија, па и свет, видели су недвосмислен знак краја режима, а грађани су знали како да схвате поруку и изгубили су сваки страх; истог јутра почело је заузимање Букурешта.

Било је то у Темишвару, а потом се проширило на Букурешт, где је настао симбол те револуције: румунска застава са резом у облику круга у средини, чиме је елиминисан комунистички штит где је раније постојао држава.

У престоници је дошло до сукоба између револуционара и војске коју су подржавале различите јединице Секуритате и полиција, права улична битка коју су трупе као да су контролисале током јутра 22. децембар.

Поново су масе радника, које су долазиле са периферије Букурешта, одлучиле ситуацију.

У немогућности да обузда поплаву демонстраната, оружане снаге су почеле да се разбијају, а многи војници (који су били погођени режимом није волео колико и оне које је требало да потисну) почели да се придружују устанку и организују да заштите гомила.

Побуна је пратила јасне обрасце других народних устанака, као нпр Француска револуција или руски, у коме у датом тренутку војници виде ситуацију толико јасно да одлучују да пређу на страну оних које виде као победнике, пошто је и трупа део најнезаштићенијих класа (оставимо по страни официре) и виде да неће бити одмазде ни њима ни њиховим породицама јер ће режим који су до сада штитили пасти.

После још једног покушаја јавног дискурса који није могао ни да почне, Чауческу и његова супруга су побегли, видевши да је ситуација изгубљена.

Бекство диктатора и његове супруге омогућио је Виктор Станкулеску, кога је Чауческу именовао за министра одбране. Политичари блиски диктатору почели су да размишљају о томе да га жртвују да би остали живи.

Након бекства, гомила је заузела седиште Комунистичке партије и слободно марширала градом, славећи победу заједно са војницима, који су сада били на њиховој страни. Међутим, и са трупама које су још увек лојалне старом режиму, ово се убрзо изродило у урбане битке које би, у наредним сатима и данима, бациле равнотежу неких мртвих.

Фронт националног спаса (ФСН), организација настала од истакнутих чланова Комунистичке партије који су, нема грешке, покушали да спасу своју кожу, преузела је власт у Румунији.

Док се све ово дешавало, Чаушеску је стигао хеликоптером у Тирговиште, град који се налази у центар земље, одакле нису могли да наставе јер је ваздушни простор земље био затворен. Тамо, у Тирговишту, полиција их је привела и одвела у касарну.

Дана 25. децембра 1989., на Божић, суђено је Николају Чаушескуу и његовој супрузи Елени, осуђени на смрт, и извршена казна, у некој врсти "експресног суђења" које је оставило више питања отвореним од одговорио.

Оно главно: чему ова брзина? Раније сам рекао да је потребно измерити у којој мери је револуција заиста била популарна и у највероватнијем одговору на ово питање можемо пронаћи узрок сумње.

У конвенционалном суђењу, са својим темпос много спорије, Чаушеску је, и он и она, могао да одбаци оптужбе Лидери ФСН-а који су били припадници старог режима, што очигледно није занимало ове.

Тако да брзо ликвидирање Чаушескуа није само било еквивалентно спашавању коже, већ и могућности да има улогу у политичкој будућности земље, а то се вероватно и догодило.

Слике лешева Чауческуа обишле су свет.

Транзиција са комунистичких влада била је мирна широм источне Европе ( насилног распада Југославије), Румунија је једина земља у којој је овај процес практично изазвао грађански рат.

Теме румунске револуције 1989