Концепт у дефиницији АБЦ

Турбулентне године пре и после оснивање државе Израел видели су многе ствари. Једно од њих, и иако делује парадигматично, успостављање организације Јеврејска десница, у неким случајевима насилна, чије интелектуалне наследнице и даље условљавају живот политика израелски. Ово је прича о једном од њих.

Иргун је била терористичка организација основана 1931. године и која је до 1948. бранила ционистичке идеале оружаном борбом, нападајући и Арапе и Британце.

Био је то одвајање од Хагане, тајне војске основане 1920-их у Палестини да брани Јевреје од нападе које су претрпели, углавном, Арапи, али који су напали и Британце када су то сматрали неопходно.

Разлог за оснивање Иргуна био је да се оде корак даље од онога што је Хагана стигла, одговарајући на арапске акције једнаком или супериорном употребом снагу. Оснивачи су били део Хагане и били су разочарани у руководство ове организације, с обзиром на то да је давала веома млак одговор на арапске агресије.

Спојила се са другом организацијом (Беитар) која је такође настала из Хагане неколико година раније.

Иргун значи ХаИргун ХаТзва'и ХаЛе'уми БеЕретз Иисра'ел, „Национална војна организација у земљи Израела“, а настојала је да буде потпуно војна организација, за разлику од Хагане, која је тачније била милиција.

Као такав, Иргун је имао командну структуру војног типа и изводио је акције које су биле категорисане као војне мисије.

Друге групе Хагана такође су напустиле ову организацију, разочаране њеном политиком, да би на крају отишле у војску у Иргуну. Захваљујући томе, нова организација је успела да се прошири широм земље.

Упркос томе што се нису слагале са Хаганом, обе организације су знале како да превазиђу своје разлике и да сарађују у различитим аспектима, схватајући да се боре за исти циљ.

Али током велике арапске побуне 1936. Иргун је поново направио корак испред Хагане, која је била више садржана у употреби насиља да одговори на арапске нападе.

Године 1937, и пре непосредне могућности да је британски мандат одлучио да подели Палестину на два дела, стварајући јеврејску државу у једном од делова, Иргун је постао интерно наглашен.

То је било због чињенице да се струја унутар организације залагала за самоограничење у офанзивним акцијама како се не би улазило у сукобе. са Британцима (и тиме имати предност за преговарачким столом када дође време, могли бисмо рећи „из симпатије“), док друга струја није веровала у британске намере и подржавала је отворену оружану борбу против Арапа за победу сопствена држава.

То је довело до интерног референдума и, 37. априла, до раскола након чега се већина оних који су напустили Хагану вратила у она, остали (углавном они који су били активисти Беитара) ишли су као Иргун са више националистичких постулата и више од јел тако.

Након велике арапске побуне, а поклопило се са нацистичким прогонима, Иргун је такође сарађивао у насељавање јеврејских имиграната у Палестини, без обзира на квоте које је одредио Британци.

Иргун је такође довео ниво насиља до „око за око“, то јест, на сваку арапску акцију одговарало се другом једнаког или већег обима као освета. Ове акције, много пута, нису биле одобрене од стране руководства организације, ако их нису спровели локални лидери.

Руководство Иргуна се надало да ће обуздавањем својих акција моћи да створи јеврејску војску не у тајно, али службено и пред очима света, да испуни задатке које има свака војска додељен.

Али између '37. и '39. насиље је ескалирало и британска политика је очврснула, што је довело до тога да Иргун много чешће улази у оружане акције.

Објављивање Беле књиге 1939. узбуркало је и Арапе и Јевреје и изазвало још више ескалације насиља. Ово је навело Иргун да активно нападне британске окупационе снаге.

Избијање Другог светског рата у септембру 1939. изазвало је преокрет догађаји: Иргун је објавио да је престао да напада Британце како не би ометао ратни напор.

Непријатељ је био нацистички режим, и Јевреји су то знали, иако још увек нису могли да замисле колика је колективна несрећа која их је, као народ, снашла. Међутим, нису се сви команданти и милитанти сложили са одлуком да престану да се боре против Британаца. Они су настали стварањем организације Лехи (акроним за Лохамеи Херут Израел, Борци за слободу Израела).

Током рата, припадници Иргуна су се пријавили у јеврејску бригаду британске војске, поред организације која је пружала подршку од интелигенција савезницима у разним земљама.

Такође у оквиру континент Европске уније подстицале су се оружане акције против нациста, као нпр учешће дел Беитар у херојском устанку у Варшавском гету.

Године 1943. преузео је команду над Иргуном Менахемом Бегуином, пољским војником који је стигао у Палестину 41. године, а за кога је у будућности требало да буде премијер Израела (у периоду 1977-1983.

Бегуин је наставио борбу против Британаца 1944. године, када је крај нацистичког режима већ био очигледан, и потреба за државом и низом организација за преношење јеврејске емиграције која би долазила Европа.

Међутим, организација је била веома дирнута, јер су Британци урадили своје, искористивши примирје и сарадњу да би обавили посао са циљем да поткопају организације које се кладе на насиље, па чак и хапшења вођа и милитаната.

Дана 44. новембра, убиство лорда Мојна, заменика британског државног министра за колоније, довело је до Јеврејска агенција и друге умерене организације организовале су чистку против чланова Иргуна, познатог Шта саисон (за сезону лова на француском).

Чистка се такође састојала од оптужби чланова Иргуна Британцима, чланова који су били заробљени и затворени.

Бегуин је одлучио да не реагује на ове акције, у политици обуздавања која је спречила избијање правог грађанског рата између јеврејских снага. Сарадња са Хаганом је обновљена једном након Другог светског рата у Европи.

Иргун је 22. јула 1946. извео свој најзлогласнији терористички акт: дизање у ваздух хотела Кинг Давид у Јерусалиму.

Британци су ову локацију користили као седиште британских мандатних власти у Палестини. Снажна експлозија потресла је зграду око поднева, убивши 91 Британца, Арапа и Јевреја.

Иргун је претходно обавестио британске власти, које су игнорисале упозорење, што је изазвало високу стопу смртности.

Операција је била освета за РАИД које су британске снаге извршиле против седишта Јеврејске агенције заплену осетљиву документацију, и масовно хапшење активиста (око 2.500 људи је упало у наведено рација).

Напад је обележио пре и после за Британце који ће од овог тренутка одлучити да евакуишу протекторат.

Стварање државе Израел значило је крај Иргуна, али и Хагане, обоје интегрисаних у нови Цахал. Међутим, раније су обе организације биле на ивици да државу у настајању гурну у грађански рат.

То се догодило са инцидентом Алталена, бродом натовареним оружјем које је изнајмила Хагана и који је пристао да подели са Иргуном. Братоубилачки сукоб око оружја однео је 19 живота Израелаца.

Међутим, дошло је време да се интереси заједнице ставе испред партизана и Иргуна, као и Палмаха, Хагане и других организација одбране јеврејског народа у Палестини, знали су како да то ураде да сарађују као војне снаге током рата за независност 1948., чак и превазилазећи инцидент са Алталена.

Иргун је престао да буде тајна организација која би се, са оружјем и униформама, понашала као права израелска војска, нападала арапске положаје и учествовање у освајању села, као и наставак одбране јеврејских заједница основаних у Палестини, а које су биле мета напада Арапи.

У граду Јафо, војници Иргуна су се чак отворено борили против британских трупа.

Коначно, у мају 1948, Менајем Бегуин је објавио распуштање иргунских снага и његове интеграција у новом Цахалу, војсци Израела. Био је то крај једне ере и почетак друге, иако ће обоје бити обележено борбом која још увек траје.

Фото: Фотолиа - Рензо Босцхи

Теме у Иргуну