Концепт у дефиницији АБЦ

Јеванђеље је за хришћанство један од најважнијих елемената јер представља скуп списа који говоре хришћанима о животним искуствима Исуса, као и о принципима хришћанства и смрти Исуса. Јеванђеља која званично признају католички хришћани су четири: она коју су написали Матеј, Марко, Лука и Јован. Ова јеванђеља се називају канонским и део су онога што је познато као други део Библије или Нови завет. Претпоставља се да је кроз историју било написано на хиљаде јеванђеља која нису призната као званична.

Јеванђеља или списи јеванђеља (као што су такође познати) повезују догађаје између Исусовог рођења и смрти. Они су, дакле, од огромног значаја за хришћане да то могу научити и сазнајте о различитим Спаситељевим делима. Догађаји који су детаљно описани у ова четири јеванђеља могу укључивати рођење и крштење Исуса прихватање о његовој судбини и успостављању апостола и ученика (оних који ће га пратити током његовог путовања), његовим чудима и делима, улазак у Јерусалим и догађаји који су се тамо дешавали до Распећа, његове смрти и васкрсења, као и његовог вазнесења на страну господине.

Јеванђеља по Матеју, Марку и Луки сматрају се три најсличнија једно другом, датира отприлике између 70. и 100. године, 68. и 73. и 80. и 100. године редом. Јеванђеље по Јовану се сматра датираним између 90. и 100. године. Наравно, свако од ова четири јеванђеља показује посебан начин представљања Исусовог живота и дела: док је у случају Матеја Исус представљен као реализација јеврејских пророчанстава, у случају Марка Исус се појављује као човек велике моћи емоционалне. У Јеванђељу по Луки дат је посебан пажња до зачеће да је Исус имао од сиромашних као и важност проповедања. Коначно, Јованово је јеванђеље које нам показује Исуса као саму инкарнацију Речи Божије.