Дефиниција логичког емпиризма / позитивизам

Лилен гомез | дец. 2021
Обука филозофије

Као што му име говори, то је струја која је део традиција емпириста, међу чијим је најзначајнијим представницима Дејвид Хјум (1711-1776). Логички емпиризам представља „повратак Хјуму“ утолико што се супротставља традицији коју је започео Имануел Кант, заузимајући антиметафизичку позицију: једино је могуће знати шта имамо искуство. У том смислу, она одбацује могућност синтетичких априорних судова, централну тезу филозофија Кантиан.

Тхе Цирцле Беч не само да прикупља наслеђе Хјумов емпириста, али је под утицајем логике математичара Готлоба Фрегеа (1848-1925) и Бертранда Расела (1872-1970), чији чланови узимају логичку анализу као метод филозофски. Логика би омогућила пречишћавање филозофије нерешивих филозофских псеудопроблема, што је донекле утицало на класични емпиризам. С друге стране, на њих утиче Лудвиг Витгенштајн (1889-1951), који је тврдио да је једини задатак филозофије логичка анализа научних дискурса.

Научно схватање света

Бечки круг у свом Манифесту (1929) износи програм логичког емпиризма. На првом месту, разлика између мислио и метафизичку употребу језика, и истраживања антиметафизику чињеница, наиме, верификацију. Тхе метафизике тако се повезује са мрачњаштвом. Заузврат, логички емпиристи препознају наслеђе класичног емпиризма, али одбацују његову више „психолошку” страну. и предлажу да се она замени позитивистичком позицијом, односно враћањем на оно што је дато у чињеницама, као што смо раније споменули.

У другом случају, циљ научне концепције света је формулисан да се постигне јединствена наука, тј. односно ускладити достигнућа појединих истраживача у различитим областима науке под језиком заједнички. То је, могло би се рећи, филозофска реакција на фрагментацију научног поља тог времена и несамерљивост језика између различитих дисциплина.

Одатле произилази потрага за неутралним системом формула, тоталним системом појмова, ослобођеним проблема природних (ненаучних) језика. Стога се предлаже реформа устаљеног научног језика као средство за постизање овог циља: постизање уједињења науке кроз унификацију језика науке. Одговарајући метод за то је логичка анализа, која нам омогућава да пречишћавамо језике свих метафизичких пристрасности, на такав начин да отвара могућност изградње емпиристичког језика.

Заузврат, разјашњавање традиционалних филозофских проблема путем логичке анализе води, с једне стране, до да их демаскира као псеудо-проблеме и, с друге стране, да их трансформише у праве емпиријске проблеме, да их подвргне суду емпиријских наука. Тако, на пример, када се суочи са тврдњом „нема Бога“, не треба одговарати за истинитост или нетачност тезе, већ питати „шта да ли та изјава значи?

Дакле, у синтези, позитивизам Логички циљ је постизање јединствене науке, кроз реформу научног језика, кроз логичку анализу. Одликује се двема фундаменталним обележјима: емпиристичком и позитивистичком, односно сматра само знање знањем. искуство које се заснива на ономе што је непосредно дато – овим се успоставља критеријум разграничења научног садржаја легитимно-; а одликује се апликација методе, односно логичке анализе.

Логички емпиризам у историји

Строго говорећи, пројекат научне концепције света није у потпуности реализован, јер се постепено разоткривао као задатак, али немогућ, не увек пожељан. Од сада су ставови њених чланова добијали нијансе у погледу могућности а чисто опсервацијски језик, који се ни на који начин није позивао на замерне појмове као нпр „Метафизички“.

У већој или мањој мери немогуће је дефинисати све појмове у нашем језику и истовремено их искуством упутити на видљиве ентитете. Тако се пројекат логичког емпиризма трансформисао кроз рад својих оснивача.

Библиографија

Удружење Ернст Мах (2002). Научна концепција света: Бечки круг. Мреже, том 9 (бр. 18), 105-149.