Дефиниција присилног нестанка

Присилни нестанак је концепт сасвим новијег стварања и шематизације који је, према дефиницијама међународног правног оквира, да се притвор врши. самовољно од стране агената повезаних са државом или политичком организацијом у којој су и они лишени слободе и да дају податке о томе где се жртва налази рођацима и познаници.

Цитат (АПА)

Гемма Алварадо | авг. 2022
Диплома психологије

То укључује низ систематских кршења права и интегритета извршених на начин са предумишљајем особе, директно или индиректно од стране фигуре државе, постављене у различито време, крше људска права. Најпре подразумева притвор против воље несталог, затим одбијање државе или представника у њиховом име, да му се одреди одговарајући поступак притвора, а самим тим и правно праћење и да на крају одбија да даје извештаје о судбини наведеног особа. То је кривично дело које, такође због своје правне природе, не прописује све док се нестало лице не појави, живо или мртво. У том смислу, случајеви присилног нестанка обично остају отворени све док држава не достави извештаје или потпуно сазна о томе где се налази.

историјске референце

Присилни нестанак се користи као стратегија физичког и психичког терора у циљу потискивања и покоравања другог људског бића није новијег датума. Најстарији податак се односи на француски апсолутизам 18. века, где је краљ издавао наредбе о затварању људи које је сматрао противницима и Ови људи су затворени без приступа суђењу и другим правним алатима, да би на крају нестали без трага (Лопез, 2017).

У 20. веку могуће је идентификовати неколико примера присилног нестанка у различитим историјским догађајима, јер да се током овог века појављује на јаван и отворен начин, за који постаје незаменљив дефинисати га.

У Другом светском рату, присилни нестанак је коришћен као ратна тактика, за одржавање моћи и контроле над становништвом. Конкретно, имплементација декрет Ноћ и магла за нацистичку Немачку како би се прекинуо отпор током рата.

Током овог века, у бившем Совјетском Савезу, произвољно затварање противника је такође било уобичајено, што их је чинило затвореницима и без даљег приступа њиховом боравишту.

Сви ови претходници нам омогућавају да констатујемо да је присилни нестанак у пракси био присутан у нашој историји, али да су димензије у која настаје и како се развија до онога што је документовано током Другог светског рата, открива како су те праксе касније поново преузете и репродуковано у различитим типовима режима годинама касније, да би овог пута било у стању да систематски и масовно елиминише хиљаде људи у различитим делова света.

Присилни нестанак у Латинској Америци

У случају Латинска Америка, током седамдесетих година у Јужни конус стижу војне диктатуре и са њима се успостављају масовна и произвољна хапшења, као и вишеструка кршења људских права која су била без преседана Слично. Тако је присилни нестанак постао веома уобичајено средство које користе службе интелигенција земаља Латинске Америке. Постављен је читав један парадржавни апарат који је функционисао за државу не остављајући траг и податке о хиљадама људи који су били приведени, а камоли где се налазе.

Различит организације Латиноамеричке друштвене групе које су углавном чинили рођаци несталих, али и новинари, активисти, политички лидери, интелектуалци итд. Тражили су међународна средства како би могли да осуде оно што се дешава. Године 1980, суочени са међународним притиском у вези са дешавањима у Латинској Америци, створена је Радна група за присилне или недобровољне нестанке, где је и намеравано анализирати различити случајеви који су се појавили у свету и који су морали да ураде свој почетни посао да би почели да сагледавају шта је то присилни нестанак и које су његове карактеристике.

Ариел Дулитзки (2017) помиње да су од овог тренутка почели да траже концепт који би био прихваћен универзално да дефинише присилне нестанке у оквиру широког спектра кршења људских права људи.

Присилни нестанак и борба за људска права

Присилни нестанак као концепт је формално признат до 1994. године, када је Организација америчких држава (ОАС) у Интерамеричкој конвенцији о присилном нестанку особа из 1994. признао је присилни нестанак у свом оквиру правни.

Римски статут је 1998. признао присилни нестанак као кривично дело То боли човечанство. И коначно, 2007. године, Међународна конвенција за заштиту свих особа од присилног нестанка доноси први закон универзално против присилног нестанка.

Правосудни процеси присилног нестанка су изузетно сложени и тешки, јер је парадокс: пошто нема жртве, нема злочина за суђење; некажњивост је присутна и пошто је држава починилац и истовремено судија ситуацију присилног нестанка чини још парадоксалнијом у законски, будући да услове суђења и жалбе намеће сама држава, што у неким земљама представља огроман изазов са којим се треба суочити приликом Правда.