Значај опијумских ратова

Алсина Гонзалез
Новинар специјалиста и истраживач

“Религија је опијум за људе” рекао је Карл Маркс 1844. и то је рекао из сасвим јасног разлога: вера је, као и дрога, способна да отуђи људе од стварности, преневши их у срећнији измишљени свет. Стога је његова контрола важна.

Али ова фраза, која је намењена да се саговорник фокусира на верски фактор, тера нас да заборавимо на оно друго, дроге, а тачније опијума, сада мање познатог и коришћеног, али некада широко коришћеног лека и важно.

У толикој мери да је, управо, опијум био један од разлога који је навео Кину и Велику Британију да се суоче на ратиштима.

Такозвани опијумски ратови су били два оружана сукоба која су се догодила између Велике Британије (уз подршку разних других сила) и Кинеске империје средином 19. века.

Главни узроци ових сукоба су геополитички (од њих су Британци имали користи од цесија Хонг Конга), и економски, при чему је трговина опијумом једна од главних међу овим последњима, иако не и само.

Почетком 19. века Кина је била земља која је још увек била веома затворена у себе, која је желела да се заштити од страног интервенционизма.

instagram story viewer

Истовремено, западне силе су, у јеку своје колонијалне експанзије, жељно гледале у Кину, како у погледу могућности добијања домена, тако и због комерцијалних могућности.

Проблем је био баланс ове трговине са азијским гигантом. У Великој Британији, на пример, кинески порцелан и свила су били у моди, и наравно чај (тачни у пет поподне!), док су Британци имали мало тога за шта би Кинези могли бити заинтересовани или су могли да приуште да купе у великој мери износи.

Новац је теко углавном у а адреса: од Велике Британије до кинеске касе. А то се није волело у Лондону, као што се није волело ни у једној другој земљи са колонијалним жељама које су хтеле да се обогате.

Један од ретких производа које је Велика Британија могла да прода Кини био је опијум, који се масовно производи у Индији.

Али опијум је, као и свака друга дрога, био штетан за Популација а такође и за кинеску привреду, што је навело владу те земље да забрани производњу, увоз и потрошњу мишљења 1829. године.

Као иу свим забранама, црно тржиште и шверц опијума који су производили странци радили су пуним капацитетом, све док Кинези 1839. нису заситили Британски интервенционизам, протерао је трговце те националности са своје територије, као одговорне за улазак опијума и његову илегалну продају у земљу.

Ови трговци су протестовали влади Његовог Величанства, која је убрзо припремила своје трупе за рат. У ствари, они су дуго тражили изговор, а уништавање пошиљки опијума и протеривање њихових трговаца га је обезбедило.

У Индији су, на пример, домаће трупе регрутоване пре објаве рата, већ са циљем да се они боре у Кини.

Инцидент у Каулуну, у којем су британски бродови отворили ватру на кинеско смеће након серије сукоба између британских морнара и кинеских становника, изазвао је оружану борбу.

Упркос томе што су биле бројчано надјачане, британске снаге су биле далеко технолошки супериорније и успеле су да превладају на крају рата.

На почетку тога, 1839. године, кинеске власти су забраниле снабдевање заједницама становника намирницама (храном и водом). Британци у Кини, па су прве акције које су извели Британци биле спасавање и снабдевање њима заједнице.

Прве акције су биле поморске, као што је битка код Чуенпија, и већ су откриле британску супериорност, коју су згодно сакрили локални кинески команданти, камуфлирани у извештајима који су смањили кинеске жртве и повећали британске жртве, апелујући на велике победе Царства Драгон.

Тада је британски парламент поставио низ захтева које кинеској влади није било могуће испунити.

Међу њима је био имунитет за поданике Његовог Величанства, тако да ако им се заплени кријумчарена роба, они не би Кинеске власти нису могле да буду приведене или кривично гоњене, као и да су захтевали повољне услове у трговини билатерални.

Након ћорсокака, јуна 1840. прва британска јуришна флотила стигла је на кинеску обалу, која је укључивала и ратне бродове и копнене снаге. Њихов први циљ била је стратешка лука Дингхаи, коју су заузели након неефикасног кинеског отпора 5. јула 1840. године.

Од тог тренутка, рат би био ништа друго до британске трупе које би „сломиле“ Кинезе, отворено искориштавајући њихову техничку супериорност.

Од Дингхаиа Британци су поделили своје снаге на два дела, увек пратећи обалу, по једна флотила у сваком правцу. У међувремену, Кинези су формализовали захтев за почетак преговора, који су почели чак и када су две стране још увек у сукобу.

У августу 1841. Португалци су отворили луку Макао за Британце, који су тако имали нову заштићену базу.

Португал је практично остао дужан Великој Британији независност Шпаније, и иако је та земља у почетку била неутрална у сукобу, није хтела да повреди своје традиционално пријатељство са Британци, нити пропустити евентуалну корист у подјели колача након неминовне побједе снага њихових грациозних Величанство.

Сценарио напада се практично увек понављао на исти начин: када је британска флота стигла, Кинески отпад, који су модерни британски бродови уништили, са већом ватреном моћи, већим дометом и већим издржљивост.

Уследило је поморско бомбардовање копнених циљева и на крају, уз подршку бродова, искрцавање трупа и освајање.

Видевши да је рат изгубљен, кинеске власти су наставиле мировне преговоре са Британцима, што је довело до Уговора из Нанкинга, чија је главна клаузула била уступање Хонг Конга.

Поред ове клаузуле, Британцима су дате и комерцијалне предности, а обезбеђена је и компензација 6 милиона долара у сребру од кинеске владе за плаћање опијума уништеног пре сукоба. Са своје стране, Британци су напустили нека територијална освајања.

Међутим, глад колонијалних сила у Кини, предвођених Великом Британијом, била је далеко од задовољења.

То би довело до новог опијумског рата, који би почео 1856. и трајао до 1860. године.

После Велике Британије, друге силе попут Француске и Сједињених Држава такође су потписале своје билатералне уговоре са Кином, зато је британска влада 1855. затражила да се поново преговара о Нанкингском уговору, предлажући понижавајуће услове за Кина.

Међу њима је била легализација производње, трговине и потрошње опијума или укидање пореза страним трговцима.

С обзиром на кинеско одбијање, Британци су искористили такозвани „инцидент са стрелом“ да би поставили ултиматум. У том инциденту, брод регистрован у Хонг Конгу (британски посед), али у власништву Кине, укрцале су га кинеске власти под сумњом за шверц и разни кинески морнари ухапшен.

Након што су угушиле индијску побуну, британске трупе су напале Кину 1857.

Напад се догодио у важној комерцијалној луци Кантон, граду близу британског посједа Хонг Конга и који је вековима био једина кинеска лука отворена за спољнотрговински, и један од ретких пре Првог опијумског рата.

Француска се придружила Великој Британији након кинеског погубљења мисионара Огиста Чапдела, пославши бродове.

Сједињене Државе и Русију је Британија позвала да се придруже коалицији, и иако су у почетку одбили, на крају су се придружили. Русија на папиру, иако није послала трупе, а САД са малим снагама.

15. децембра 1857. почео је напад на Кантон, који се предао 1. јануара наредне године.

Суочен са Таипинг побуном, која би се завршила дугим и болним сукобом (број смртних случајева који је изазвао процењује се на 20 милиона), монархија Кина није могла да се одупре нападу западних сила, па је пожурила да преговара.

Резултат ових преговора био је Уговор из Тјенђина, према којем је отворено до једанаест нових лука за трговину са земљама Западни бродови су могли слободно да плове реком Јангце, а кинеска исплата одштете Британији и Француска.

После потписивања споразума, ове две последње силе понудиле су одлучујућу помоћ династији Ћинг да оконча побуну Тајпинга.

Фотолиа арт: Лионеска