Значај Косовског рата

Алсина Гонзалез
Новинар специјалиста и истраживач

Балканско буре барута је вековима било поприште бројних оружаних обрачуна чији су актери домаће и стране силе, потоње у региону за који је, док није запао у рат, мало ко знао: Косово.

Рат на Косову између фебруара 1998. и јуна 1999. супротставио је југословенску војску против милиција косовских Албанаца за независност. Од јануара 1999. године, сукоб би укључивао војне снаге НАТО-а које су се бориле помажући страни косовских Албанаца.

Југославија која је настала из времена Другог светског рата, којом је председавао Тито, одржавала је несигурну равнотежу између свих народа који су чинили државу, у облику савезних република.

Уступцима и репресијом Тито је пронашао уравнотежену формулу која је маскирала и скривала реалност која почела да експлодира након његове смрти 1980. године, а која је достигла тачку без повратка у јуну 1991. Декларација о независност из Словеније.

Одавде је настао низ сукоба који су кулминирали дугим и крвавим ратом у Босни.

Као иу свим републикама у Југославији, где су расла националистичка осећања, Косово није био изузетак.

Крајем 1980-их, Косово је уживало извесну аутономију, али су жеље Популација албанског порекла (већина) да постане седма република федерације. То је довело до њиховог осећања су тражили да се иде корак даље, ка независности.

Након стицања независности Хрватске и Босне, сукоби између нерегуларних косовских Албанаца, присталица независности и Српске снаге безбедности су се појачавале, што је послужило као изговор Слободану Милошевићу (председнику Србије) да ликвидира аутономија.

Клима насиља се повећавала, а средином 1990-их година Ослободилачка војска Косова је извела низ акција против српских снага безбедности (полиције и војске).

Косовске милиције су се храниле ратним материјалом из Албаније.

Земља је била прави арсенал због страха који је њен комунистички лидер током хладни рат, Енвер Хоџа, имао је спољну инвазију и унутрашњу побуну, тако да је земља била високо милитаризована. И у хаосу који је уследио након пада режима, велики део овог оружја је нестао.

Или, боље речено, „дискретно“ је променила власника. Део је отишао герилцима косовским Албанцима. Осим тога, после тога, прочуло се да је Ослободилачка војска Косова прошла војну обуку и подршку Сједињених Држава и Уједињеног Краљевства, иако се то није могло показати непобитно.

1997. године герилци косовских Албанаца интензивирали су офанзиву на југословенске снаге безбедности, па су се чак и осветили цивилном становништву.

То је мотивисало међународну осуду и појачало акције обе стране кроз „логику“ – којој, у овом случају, парадоксално недостаје свака логика – акције-реакције.

У овом тренутку (и у наредним месецима), као иу сваком оружаном сукобу, обе стране су криве за гнусне ратне злочине, почињене и над борцима и против цивила.

23. септембра 1998. Савет безбедности Уједињених нација гласа о резолуцији (1199) која показује његову забринутост за ситуацију у региону.

Само дан касније, НАТО је издао узбуну да припреми своје трупе за могућу интервенцију. Само неколико недеља раније, тадашњи амерички председник Бил Клинтон изјавио је да неће бити америчких копнених трупа на терену.

Све је указивало на искључиво ваздушну интервенцију, како ће се касније вршити, али је у то време била нешто сасвим ново.

Интереси сукоба на Косову превазилазили су голим оком; Русија, традиционални савезник Србије, подржала је ову потоњу, ау опозицији САД, косовске Албанце.

15. октобра 1998. потписан је прекид ватре са обе стране, који би такође прекршили обе и ће се дефинитивно прекинути у децембру исте године, али је оставио кратак временски оквир за улазак посматрача међународне снаге у земљи које су, међутим, одиграле ирелевантну улогу ако не и зато што су НАТО и САД дале изговор за њихово накнадно интервенција.

Откриће масакра у Рачку, у којем је убијено 45 косовских Албанаца, а за који је оптужен Слободан Милошевић на суђењу Међународном кривичном суду, иако је касније доведен у питање, био је окидач за већу интервенцију НАТО-а, који је позвао све стране на конференцију Рамбује.

Напор да се постигне договорени мир је пропао, јер је територијални интегритет Југославије ставио на конопце захтевајући улазак НАТО интерпозиционе снаге за заштиту широке аутономије Косова, ефективно дајући региону де фацто независност.

Србија је одбацила споразум, што је довело до кампање НАТО бомбардовања Југославије која је трајала од 24. марта до 10. јуна 1999. године.

Коначно, влада Југословен се предао, попуштајући међународном притиску. Косово је добило контроверзну независност коју до данас нису све државе признале (пример је Шпанија, која се плаши да ће преседан једнострано проглашене независности може једног дана олакшати признавање Каталоније од стране других земље).

Закључак на војном нивоу био је да се конвенционални рат може добити само ваздушном интервенцијом.