Значај Османског царства

Алсина Гонзалез
Новинар специјалиста и истраживач

Пре него што је познат као "болесници Европе“, у Османском царству дошао под контролу, директно или индиректно, добар део северноафричке обале, света места и хришћанство као од ислама, Блиског истока до Персијског залива, југоисточне Европе до далматинског приморја и данашње Аустрије и Украјине, и целе Анадолије.

Његова прича је узбудљива, и иако је сумирање увек ризична вежба, покушаћу.

Турски народи су рођени у степама централне Азије, а постепено су мигрирали ка Анадолском полуострву.

Данас постоје језици који су сродни турском на подручју средње Азије и на Кавказу, поред саме Турске. Тхе миграције Било је, као и све сеобе великих маса становништва, делом мирне, а делом ратне.

У 10. веку ови турски народи су стигли на Анатолијско полуострво, стварајући јаз између Абасидског калифата (они ће бити један од узрока његовог пада) и Византијско царство, којима би били љути ривали и који би постепено слабили.

Око 1000. године Турци су већ заузели унутрашњост полуострва, а обалом је још увек доминирало Византијско царство. Монголска експанзија на исток ових територија учиниће да Турци дефинитивно усмере свој поглед на Запад да расту и шире.

Устоличењем за султана Османа И, чије је турско име било Осман или Осман, 1290. године, турска заједница ће се проширити и постати Османско царство.

Очигледно, име Царства потиче од онога што се сматра њеним првим владаром.

Турска политичко-социјална структура у то време је још увек била у великој мери заснована на клановима или малим полунезависним краљевствима која су дуговала оданост султану, од кога су такође имала аутономију.

Осман И је добио полу-независност од Селџучког царства, коју су консолидовали и проширили његови наследници.

Новонастало Отоманско царство је „ударало” своје суседе, искориштавајући (како би Макијавели објаснио век и по касније) међусобне слабости у погодном тренутку.

Ратнички дух Турака (не заборавимо, пореклом из азијских степа, територија историјски дао ковању ратоборних градова) био трансцендентан у овој експанзији, оставивши нам драгуље попут тела јањичари.

Паралелно са својом експанзијом у Анадолији и касније на Блиском истоку, Отоманско царство се ширило и на европском тлу, на рачун Византијског царства. Ово последње се догодило од 1361. године.

Било је то и од деценије 1360-1370 када је Царство почело да врши притисак на Цариград, док су се ширили по византијској престоници, углавном у старој Тракији и околини балкан.

Године 1389. одиграла се Косовска битка у којој су Османлије победиле Србе и апсорбовале оно што је до тада било Српско царство, стигавши до капија Угарске.

Од тог тренутка, и више од једног века, трајале су непрекидне граничне туче између Османлија и Мађара.

Као анегдоту објаснити да је један од вођа који је пружио отпор Турцима, добивши тренутно је задржао ширење Царства Влашки Влад Тепеш (Влад ИИИ), познат као набијач на колац, а то ће вековима касније инспирисати лик Дракуле (његово рођено име је Влад Драцулеа).

Године 1453, и након деценија губљења територија у корист отоманских трупа, Византијско царство је пало: Турци су заузели Цариград

Овај догађај означава прекретницу у европској и светској историји. У њему је постављен почетак модерног доба (који други аутори постављају у откриће Америке 1492. године).

Падом византијске престонице, јединог политичког субјекта који је могао да тврди да је наследник Римско царство па самим тим и класичне традиције. Османлије су убрзо од града направиле своју нову престоницу.

Осим тога, губитак овог упоришта ослободио је османске трупе које су могле да делују на другим фронтовима, јер је то дало континуитет копненим поседима Царства.

Османлије су убрзо наставиле своју европску експанзију са већом снагом, а 1526. су поразили Мађаре код Мохача, и тако преузели власт. Они ће 1529. године опсадити Беч, али без могућности да га заузму.

Ова чињеница означава максималну отоманску експанзију у Европи. Од тог тренутка, прошириће се широм Азије (данашња Сирија, Ирак и Иран), и дуж јужне обале Средоземног мора (посебно Египта).

Турски корсари и пирати такође су покренули терор над хришћанским краљевствима на Медитерану, чак су извршили рацију на северу Иберијског полуострва.

Због тога су се различите силе ујединиле у неколико наврата против Царства, победивши у одлучујућој бици код Лепанта 1571. године.

Крајем 17. века, поново рођена Угарска краљевина кренула је у напад на Отоманско царство, постепено обнављајући територије.

Империја је почела да показује знаке слабости, што је нормално у свакој империји када се њено ширење успорава. Заједно са Мађарима, Аустријанцима, Пољацима и Светим Римским Царством искористили су и турску слабост да потисну Османлије према Балкану.

Одавде је био само један пут: ако се до тада Отоманско царство уздизало, сада је опадало. 1683. друга опсада Беча је пропала.

Почевши од 18. века, Отоманско царство је заронило у спиралу у којој су етнички проблеми и корупција елита били комбиновани.

Веома репрезентативан за ово друго биће пад тела Јанизароса, некада моћне војне машинерије, која је касније уроњена у корупцију због политичке моћи коју су акумулирали.

Пропадање на Балкану ће кулминирати 1823. са независношћу Грчке, којој ће се додати и губитак Египта 1882. године. Али најгоре је тек долазило.

Како је Отоманско царство опадало, суочило се са покушајем да се поново изгради и преживи. Од тог времена, од њених територијалних губитака, Царству долази и надимак „болесник Европе“.

Године 1914. избио је Први светски рат, а Отоманско царство се придружило Централним силама.

Упркос томе што је модернизовала своју војску, Царство је претрпело тешке поразе (као на Кавказу против Руса) и на крају је постало жртва изгризене структуре због корумпираности њихових високих положаја и личних и политичких интереса, поред лоше опреме да издрже дугогодишњи сукоб трајање.

Чак ни немачка подршка није могла да заустави оно што се видело да буде осуђено, а 1918. године, Царство је распарчано и сведено на Анадолију и Истанбул од стране својих непријатеља.

Званични крај Отоманског царства наступио је 1922. године укидањем султаната од стране Мустафе Кемала, познатог као Ататурк. (отац турске отаџбине), и проглашење Републике, као и одрицање од сваке могућности опоравка Емпире.

Првобитно здраво на завист других сила, Отоманско царство је провело скоро два века декаденције до нестанка у магли историје, која никада неће заборавити шта је једног дана било њено велико раскош.

Фотолиа имагес. Прошлост, Кораиса