Важност Макија (Анти-Франковски сукоб)

Алсина Гонзалез
Новинар специјалиста и истраживач

Тхе Шпански грађански рат завршио је за огромну већину 1. априла 1939, али не за све; чак и после Другог светског рата, неки бивши борци одржали су у животу дух антифранковске оружане борбе.

Учлањени у савезничке снаге (углавном оне Слободне Француске и покрета отпора), имали су поклич: „Париз! Берлин! Барселона! Мадрид!”. Ово је значило његово циљевима: ослободити Француску (и шире, Европу), а затим прећи границу да би ослободили Шпанију.

Они су рачунали на савезнике да им помогну, па су из тог разлога настојали да наметну ситуацију инвазијом на земљу кроз долину Аран 1944. али савезничке силе нису реаговале и осудиле Шпанију да трпи фашистичку диктатуру до 1977.

Међутим, то није умањило наде герилаца, који су се од 1939. борили под именом: макија.

Име макија Потиче од приватника, да назовемо скуп вегетације у облику шуме са шикаром веома честим на Медитерану.

Младићи који су избегли регрутацију током Наполеонових ратова сакрили су се у макији, овај густа шума, и одатле је дошла реч да означи оне који у заседи да се боре против других у виду герилци.

Одатле је скочио на континент, дефинишући герилце француског отпора против нациста, међу којима су се многи борили прогнани шпански републиканци који су касније наставили борбу против Франковог режима, поневши са собом име „макија“ или „макизарди“.

Активност макија у Шпанији почела је већ током рата напредовањем Франкових трупа.

Републикански војници заробљени напредовањем, или људи који мисле да ће због своје политичке важности или неког другог разлога бити прогоњени и стрељани, "бацају се у планине" - како су обично говорили у Шпанији - и почињу да се организују у забаве герилци.

У почетку, овим странкама политички доминира ПЦЕ, Комунистичка партија Шпаније, и већ се о њима размишља као о начину продужавања рата у случају републиканског пораза. Током сукоба они су били начин узнемиравања побуњеничких снага у позадини, приморавајући франкистичке команданте да одржавају јединице на већ окупираној територији.

Са распадом Каталоније, многе републиканске трупе су отишле у Француску. У почетку интернирајући војнике и цивиле у концентрационе логоре, трупе су регрутоване од стране француске војске да се боре против нацистичких освајача. Након пада Француске придружиће се отпору.

Борбено искуство Шпанаца биће кључно за француске герилце. Са савезничким искрцавањем у Нормандији 1944. и каснијим напредовањем комбинованих снага у унутрашњост и у Немачку, адреса ЈКП почиње да спроводи још један план: да покрене инвазију на Шпанију како би укључио савезнике у ослобођење земље.

Операција „Поновно освајање Шпаније“ покренута је 19. октобра 1944. и имала је два фактора: подизање народног устанка и укључивање савезника.

Ни једна ни друга околност се није догодила; јавност је била сита сукоба и плашила се одмазде, па не само подржавао устанак, али није чак ни помогао освајачима из страха од одмазде.

На савезничкој страни, већ хватајући поглед на хладни рат са СССР-ом нису хтели да подрже иницијативу коју је водила партија која је дуговала оданост Москви, када је у Мадриду био на челу бесни антикомуниста.

Током хладног рата, Франков режим је постао савезник Сједињених Држава и НАТО-а, свакако неугодан због свог карактера фашистички, али Франков режим је знао како да закамуфлира своје прошле симпатије према нацистичком режиму, а различите америчке владе су то учиниле дебела жена.

Макија ће доживети свој врхунац између краја Другог светског рата, убрзо након фрустрираног покушаја инвазије кроз долину Аран, и 1950. године.

У то време, поред сеоске гериле (које прогресивно губе снагу), почела је да се формира и градска герила. Њихове радње се састоје, између осталог, у пљачкама банака које им омогућавају да финансирају кретање отпора и напада на снаге безбедности и напада на личности режима.

Оштра франкистичка репресија, осим што је директно против макије, такође тражи и успева да поткопа њихову подршку у народу. Мало по мало, макизарди се све више одвајају од народа које су намеравали да ослободе.

Неки заврше бацањем пешкира и одлазе у изгнанство, у Француску и одатле, други у Мексико. Други се на крају дегенеришу у обичне криминалце са пуким циљем да преживе. А друге на крају елиминишу режимске снаге безбедности.

Међународном напуштању Запада додаје се и одлука Москве да престане да подржава герилску борбу у Шпанији. ЈКП оставља макију који жели да настави без подршке.

Последња макија, коју је убила Цивилна гарда, биће Каталонци Кико Сабате (убијен 1960.) и Рамон Вила "кремфаце“ у 63.