Значај барокног периода

Дешифровање барока: дефинисање његових просторних и временских граница.- Период барока је један од најзначајнијих у историје Запада пошто је служио за конструкција европског идентитета који је тражио и жудео да побегне од класицизма наслеђеног од Ренесанса у којој су усавршена правила уметности, сликарства, вајарства и архитектуре и представљала естетске вредности академије.

Да бисмо почели да говоримо о бароку, морамо га уоквирити у време и простор. Дакле, можемо рећи да је историјски тренутак који је карактерисао ову школу у основи 17. век, са разликама у различитим делове Европе где је била јака: на неким местима њене црте су се почеле уочавати раније а на другим касније у оквиру те исте века.

За разлику од онога што се десило са ренесансом, барок је имао више ефекта у земљама попут Шпаније, Португала, Холандије, Холандије, Белгије, делова Италије и Немачке. Ове земље су у то време (посебно у случају Шпаније) биле у време економски раст а овај уметнички стил их карактерише.

Уметнички период мрака, страсти и религиозности

Када желимо да окарактеришемо барокни период, морамо означити два или три темељна елемента који служе да се јасно разуме његов значај у историјском контексту. На првом месту, барок је везан за контекст верске кризе која се у Европи проживљавала од 1500. године када је Лутер одлучио написао својих 95 теза против Католичке цркве и из тога пронашао протестантску реформацију, лутеранизам и све његове посљедичне варијанти.

Католичка црква је тада спровела контрареформацију, супротстављајући се безбожним жељама по њој за дестабилизацијом и наредила једном броју европских уметника да спроведу дела свих врста која би могла да улепшају верске установе као и да неписменој јавности јасно испричају тугу Исуса Христа, лепоту религија Католичанство, чуда Божија и друге теме. Можемо рећи да је у изразито католичким земљама овај стил имао веће прихватање и ширење него у другим.

Уметничке карактеристике барока и уметници

Осим тога, барокна дела су оставила по страни многа правила утемељена у ренесанси као што су пропорција, линеарност, геометријско савршенство и ако посматрамо слике уметнике овог периода моћи ћемо да видимо много више контурисаних тела, цхиаросцуро који истиче делове а скрива друге, патње или болом испуњене изразе, агресивније боје, итд

Иста ствар се дешава и у скулптури, много сложенијој и страдалнијој од ренесансе. У архитектури налазимо облике кривина и контракривуља које полазе од типичних правих линија претходног периода.

Од ових уметника морамо поменути Дијега Веласкеза, Каравађа, Рембранта, Николу Пусена, Антона Ван Дајка, Бороминија, Бернинија и многе друге. Такође морамо запамтити да је овај уметнички стил, због директне везе са католичком религиозношћу, највише доспео у Америку у којој су доминирале Шпанија и Португал.

Фотографије: иСтоцк – Карл-Фридрих Хол / Никола Настасић