Наративни процеси: Друга сцена

За причу не може све бити пулсирајуће: читалац се може уморити. Неопходно је дозволити да се слике и концепти усмеравају мирно. Баш као што је на слици потребан светли контраст светлосне светлости, тако је и у приповедању потребан остатак. То је могућност да се уваже најважнији одломци.
Друга тиха сцена се види у Разор'с Едгеу Сомерсет Маугхам-а:
„Можете питати зашто. Ако сам Пола Гогена претворио у Енглеза, не бих могао то исто учинити са ликовима у овој књизи. Одговор је једноставан: нисам могао. Не би били оно што јесу. Не тврдим да су Северноамериканци, како они себе виде; они су Северноамериканци виђени оком Енглеза. Нисам покушао да репродукујем посебности њиховог језика. Неуспех писаца у покушају да то учине може се изједначити са неуспехом америчких писаца када покушају да репродукују енглески језик какав се говори у Енглеској. Дијалект је замка. Хенрв Тамес, у својим инср1е «ес причама, користио га је непрестано, али никада не изнуђено, као што то ради индие. тако да уместо да хвали намераване познате ефекте, то је често шокантно за енглеског читаоца.

1919. године случајно сам био из Чикага, на путу за Далеки Исток, и то из разлога који немају никакве везе са овом нарацијом, морао сам да останем тамо два или три недеље. Кратко време пре тога, објавио сам роман који је био прилично успешан и пошто је тренутно моја особа била нешто што вреди публицитета, интервјуисан сам чим сам стигао. Следећег јутра зазвонио је телефон. Одговорио сам на позив, „(Уп. Допунска библиографија, Н? 34)
Да бих појачао оно што сам објаснио, цитирам још један пример, који је у Старом човеку и мору нашао Ернест Хемингваи:
„Растужило је дечака кад је видео како се старац свакодневно враћа са својим празним чамцем, а он је увек силазио да му помогне да носи колутове конопа или куку и харпуну и једро завијено на јарбол. Једро је поправљено врећама брашна и смотано изгледало је као застава у трајном поразу.
Старац је био мршав и гангав, дубоких линија на затиљку. Смеђе мрље бенигног карцинома коже, које сунце производи својим одразима на тропском мору, биле су му на образима. Те пеге су му се спуштале низ стране лица доле, а руке су му носиле дубоке ожиљке настале руковањем конопцима приликом држања великих риба. Али ниједан од ових ожиљака није недавно. Били су стари колико и ерозије сушне пустиње “(Уп. Допунска библиографија, Н9 27)