Дефиниција наполеонских ратова

Када је Брумаире 18. године ВИИИ године (7. новембра 1799), Наполеон Бонапарте извршио пуч који му је омогућио да преузме власт у Републици Французи, био је то почетак краја револуционарног поретка (заправо, многи аутори су овде ставили крај револуционарне фазе) и нешто је започело Нова.

Са Наполеоном је такође уследио низ ратних сукоба који ће се протезати током његове владавине, а који ће постати познати за потомство као Наполеонски ратови, који би зацементирали и славу корзиканског стратега (у јеку Ханибала или Јулија Цезара), као и персоналистичког диктатора.

Први сукоб који је Наполеон започео док је био на власти био је други део борбе против Друге коалиције.

Ово, формирано од Уједињеног Краљевства, Аустријског, Руског и Османског царства, Папске државе, Португалије и Напуљског краљевства, постигло је од 1798. године успехе против Француске која је патила како због удаљености својих најбољих генерала (сам Наполеон је био у кампањи у Египту), тако и због корупције која је владала год. тхе влада републички.

Први проблем са којим се суочио потпуно нови први конзул Републике била је аустријска офанзива на два фронта: у Италији да скрене са југа преко Француске и директно од реке Рајне, историјске границе између галских територија и Немци.

У Италији се одиграла чувена битка код Маренга (све наполеонске кампање испуњене су именима битака које су прешле на историја), уз уску победу француских снага, док се на Рајни и битка код Хохенлиндена показала повољном за Гали.

Оба пораза навела су Аустрију да преговара о миру, који је потписан 1801. године, исте године када је Француска изгубила египатски поход (у рукама Наполеоновог другог). 1802. Уједињено Краљевство је било оно које је формирало мир, признајући галска освајања.

Крај овог сукоба уступио би место периоду мира који би представљао изузетак у Европи тог доба од избијања Француска револуција, период који би се завршио ратом против Треће коалиције, првим сукобом који можемо чисто да размотримо Наполеонов.

Почетак овога сукоб враћа се на крај претходног, пошто су Британци, незадовољни његовом одлучношћу, објавили рат Француска, окупљајући коалицију земаља која је укључивала Аустријско и Руско царство, Напуљску Краљевину и Шведска.

Наполеон је концентрисао трупе у јужном делу полуострва Нормандије са циљем да нападне Велику Британију, процењујући да да би то постигао прво мора да добије поморску надмоћ.

Удружујући се са Шпанијом Карлоса ИВ и Годоја, Наполеон је покушао да британску флоту пребаци према шпанским обалама како би је уништио.

Овај план је пропао пошто су Британску француско-шпанску морнарицу поразили у бици код Трафалгара, једном од најзначајнијих у наполеонским ратовима.

Извршио бојно поље до континент, галске трупе су се суочиле са савезницима предвођеним Аустријанцима у Баварској. Главна битка ове кампање била је Аустерлитз, у којој је француска војска поразила комбиноване аустро-руске трупе.

Последице Аустерлитза биле су капитулација Аустрије и распад Светог римско-германског царства. Али то би такође била заметак следећег сукоба.

Без решења за континуитет, а након што се Аустрија повукла из сукоба, Пруска се придружила борби против Француска у знак протеста због галског кршења њеног територијалног простора, што је довело до Четврте Коалиција. Ово су чиниле Велика Британија, Русија, Шведска, Пруска и Саксонија.

Наполеон је схватио да је главни ризик који је преузимао био то што ће се пруске трупе придружити Русима да заједнички нападну територија контролисали Французи, па је применио максиму од дивиде ет руле, напавши прво Пруске и поразивши их прво код Јене, а затим ушавши у Берлин, да би наставили да се сусрећу са руским снагама.

Победом у Фридландској бици Наполеон је успео да натера Русију на преговоре о миру. Истовремено, готово половина пруске територије уступљена је савезничким државама Француске, попут Варшавског војводства (ентитет створене од територија које су Руси морали да уступе) и Краљевине Вестфалије, као и задржавање неких земљиште.

Једна од последица овог рата била је уредба о континенталној блокади коју је Наполеон издао против Велике Британије и којом је тежио да се прошири на све европске земље.

Тхе сагласност овога декрет Блокада је суочила Француску са Португалијом и била је разлог уласка француских трупа у Шпанију, теоретски да нападну земљу Луситаниан, али који је на крају присвојио Шпанију да једног од Наполеонових брата устоличи за шпанског краља под именом Јосе И.

То је довело до герилског рата који ће трајати до 1814. године и који ће крварити галске трупе. Наполеон би и сам препознао да је улазак у шпанско „гнездо стршљена“ запечатио ток рата против Француске.

Док је сукоб избио на Пиринејском полуострву, формирана је Пета коалиција против Наполеона.

У томе су уоквирене Велика Британија и Аустријско царство. Велика Ахилова пета ове пете коалиције: бројчана инфериорност њених снага.

Велика Британија је увек имала војску бројчано далеко инфериорнију од галске, што је узнемиравало Француску сам у мору, где је доминирао и могао је да се бори не само лицем у лице са Наполеоном, већ и чак превазићи. Аустрија је регрутовала нову војску, али чак и тако, обе војске заједно нису биле довољне за изједначавање трупа. Француски, плод народног намета и интензивне припреме који су, штавише, испаљени сукобима Претходна.

Само се на тај начин истовремено може разумети присуство француских трупа на толико различитих фронтова током Наполеонових ратова.

Почетни напад Аустрије донео му је мање победе, гурајући француске снаге које је изненадио у западу, иако је личним присуством Наполеона Француска успела да уравнотежи ситуацију све до вођења одлучујуће битке код Ваграма, у којој је Аустрија изгубљен.

Уговором из Шенбруна потписан је крај овог такмичења, упркос чињеници да је Велика Британија и даље остала и да се над Наполеоновом Француском почела надвијати велика опасност: Русија.

Напад Наполеона на потоњу земљу 1812. године, изговором формирања цара Александра И на страни континенталне блокаде Велике Британије, покренуо је сукоб. На савезничкој страни би се рачунале иста Русија, Велика Британија, Аустрија, Пруска и Шведска, које би се придружиле у различито време.

Како ће трупе Осовине патити неких 130 година касније, Гранде Армее (име дато бројној војсци коју су регрутовале Француска и њени савезници за инвазију) страдало би из прве руке стратегија „спаљене земље“ која се састоји од тога да се не остави ништа што би могло служити непријатељу који напада, присиљавајући га да максимално искористи своје линије снабдевања.

То је у земљи попут Русије, где су даљине велики хендикеп за интенданта, смртоносни напор за било коју војску.

Наполеон је дошао да заузме Москву уништену повлачењем руских трупа, само да би свој сан сахранио у снегу степе.

Ни код Бородина Гали нису могли да изнуде директну масовну конфронтацију на отвореном и морали су да напусте Русију са руском царском војском за петама. Нарочито су били тешки козаци, који су герилском тактиком направили прави покољ нападајући француску позадину.

Само 27.000 људи из Гранде Армее од више од 650 000 који су ушли у Русију вратио се.

Видевши резултате рата у Шпанији, који су били неповољни за Наполеонове интересе, и онога што се догодило у Русији, Пруска је ушла у сукоб на савезничкој страни.

Иако је Наполеон успео да задржи пруско напредовање, морао је да затражи примирје, што су обе стране искористиле да се појачају; на савезничкој страни регрутована је Аустрија, док су за исцрпљену Француску редови обновљени новим наметама.

Битка за Лајпциг, вођена у омјеру снага више од 2 према 1 у корист савезника, завршила би се галским поразом, што би гурнуло Наполеона на борбу унутар Француске.

Цар је могао мало да учини због надмоћи својих непријатеља и прогресивног марша трупа својих савезника, који су, видећи крај, почели да напуштају царски брод.

Преплављен бројчаном супериорношћу коалиције, без могућности добијања нових намета, и са народом Француски све чешће против, Наполеон је абдицирао 13. априла 1814, убрзо након што су савезници ушли у Париз.

Бивши цар одлазио је у изгнанство на острво Елба, са којег би се вратио само у покушају да преузме власт у ономе што ће касније бити познато као период од сто дана, а то би уступило место Седмој коалицији и дефинитивном поразу онога кога је његов „велики узурпатор“ дефинисао клеветници.

Од искрцавања на копнену француску територију са острва Елбе, Наполеон је добио подршку француске војске и народа и узнемирио своје традиционалне непријатеље.

Ови, упркос обећањима о миру цару, објавио рат Француској.

Сукоб се догодио на северу, у Белгији, и упркос првом успеху у Лигнију, Наполеон је на крају изгубио код Ватерлоо-а, бојног имена (из Популација Белгијски имењак) који би у историју ушао као синоним за пораз.

Прогнан на осамљено острво Свете Јелене, где је још умро под необичним околностима разјаснио (упркос студијама које нису биле закључне), Наполеон је стао представљају а опасност за друге земље.

Пролаз великог приватника, како су га дефинисали његови поштоваоци, оставио је геополитичко наслеђе које је прецртало европску мапу и оставило дубок траг у војној пракси.

Фотолиа пхотос: Олена / Марко

Теме у наполеонским ратовима