Концепт у дефиницији АБЦ

А. прича је а приповедање измишљени који се посебно одликује својим краткоћа. Дакле, дужина приче мора бити таква да омогућава довршавање њеног читање без прекида. То би се могло сматрати једном од главних разлика са Роман, иако су границе увек биле проблематичне, посебно у случају кратких романа.

Као и свако измишљено приповедање, и прича се може анализирати према већ поменутим критеријумима увод, средина и крај. На тај начин, у уводу бисмо се упознали са ликовима са њиховим карактеристичним карактеристикама и околностима које их окружују; на чвору би нам се показао знак сукоб који напада главне јунаке као и напоре да се то реши; и коначно у расплету, схватили бисмо начин на који је решен горе поменути сукоб. Важно је напоменути да ове смернице теже да буду оквирно објашњење и да ни на који начин нису намењене утврђивању коначности или блокирању других тумачења; У ствари, теоретски је могуће пронаћи приповетке којима недостаје увод или завршетак, али су ретке; чини се да је идеја о чвору или сукобу најчвршћа.

Што се тиче исхода приче, он може бити две различите врсте. Може бити еуфорично када главни јунак реши централни сукоб и постигне жељени крај, који је уобичајено познат као класични „срећни крај“. Ако не, крај може бити трагичан или драматичан (дисфорично), када главни јунак не успе да реши централни чвор, а у овом случају прича остаје недовршена или са крај тамо где противник главном јунаку постиже оно што је желео: да главни јунак не реши свој сукоб, свој чвор проблема.

Будући да су приповедање, догађаји који нам се показују морају се следити један за другим формирајући парцелу или нит која мора бити јединствена. Односно, прича је испричана хронолошки. У роману је, међутим, могуће уочити различите линије радње. Такође, важно је напоменути да у причи сваки елемент који је описан или испричан има тенденцију да буде блиско повезан са другима, покушавајући да остави шансу по страни. Што се тиче ликова, само је један онај који достиже водећу улогу, а то су други споредни ликови.

Међутим, унутар ликова можемо пронаћи, према свакој причи (ово није класификација Маницхеа), посебно да у споредним ликовима имамо помоћне и супротстављене ликове. Први су они који сарађују, који помажу главном јунаку да постигне своје циљеве и разреши сукоб чвора. У међувремену, супротстављени ликови су они који покушавају да омете или раде на добром решењу приче и осигурају да главни јунак не реши свој централни сукоб. Главни лик ће увек бити „херој“, због његових квалитета уопште као добрих, харизматичних и са добрим намерама. С друге стране, међу супротстављеним ликовима биће онај ко се највише супротстави главном јунаку „антијунак“, окарактерисан као лош, са мрачним намерама и увек делује у а изопачен.

Прича је у књижевност, један од најразвијенијих жанрова. Нарочито у 19. веку, његова производња показује велику префињеност. Посебно су га неговали неки аутори који су му у својим продукцијама дали место од посебног значаја. Као пример можемо указати на руског Чехов, Американцу Едгар Аллан Пое и аргентински Хорхе Луис Борхес.