Концепт у дефиницији АБЦ

Популарно људи на свом уобичајеном језику називају причу која се скоро преноси увек са много детаља у вези са појавом одређене чињенице или ситуације, која надилази тхе књижевност и писана реч, то јест, када неко нешто каже другој особи, они повезују ситуацију, граде причу.

У међувремену, један од препознатљивих знакова те приче је детаљ којим приповеда о датој чињеници или догађају, на пример, дају се тачни датуми и са изузетном тачношћу наброји сва она питања која чине причу: укључени људи, места где су се догађаји одвијали, међу осталим други.

Сада је важно напоменути да немају сви људи могућност да детаљно објасне нешто и да је то такође занимљиво за саговорник. Другим речима, сви можемо повезати било шта, али постоје неки људи који имају посебан дар да препричавају ствари које им се догађају у животу, своје авантуре и инциденте.

Немојмо мислити да имамо посла са нечим једноставним и да свако може то одмах да изведе. Ништа од тога, прича наравно захтева низ услова присутних у особи која односи се на то да их је можда стекао годинама или искуством или као последицу од

образовање примљени благовремено, на пример обука у Језик и књижевност.

Обично се у том погледу истичу они одлазни људи који су власници велике дискурзивне течности.

На новинарском пољу испоставило се да су приче врло честе, посебно када се обрађују посебне теме, као нпр истрага о некој трансцендентној чињеници из прошлости или новије историје, а затим, а медија или новинар позива неке умешане или сведоке да пруже детаљан извештај о ономе што су видели или доживели када се тај догађај догодио.

У међувремену, такође, на реч прича се користи за означавање врсте књижевне врсте која се састоји од облика приповедање чије се проширење по броју страница испоставило мање од романа, па чак и од ноувелле. Односно, књижевну причу карактерише њена краткоћа, она је прича.

Тада ће се оне приче које се, на пример, не покажу толико обимнима и казивања свих врста која нису баш обимна назвати причама.

Испоставља се да је питање продужења готово готово без екванома и шта нам у одређеној мери омогућава класификацију и утврђивање када је књижевну причу веродостојно назвати причом, утолико што она сажетост која је наглашава ни на који начин не смета тхе квалитет или интересовање које ова врста литературе изазива у аматерској јавности.
Постоје многи култисти који ове људе имају широм света.

Јер то је жанр који нам несумњиво нуди огромне и јединствене могућности. Хипер признати аутори као што су Труман Цапоте, Јулио Цортазар, Франз Кафка, Јорге Луис Боргес и Едгар Аллан Пое, између осталих, сигурно нам је показао колико је застрашујућа ова врста пол.

У основи прича се састоји од причања одређене приче, али без одражавања у целини, већ представљања у компактном облику и само прављења нагласак на неким детаљима и тренуцима који ће бити они на које ће аутор или известилац ставити највећи нагласак када причају причу јер се сматрају да су пресудан.
Аутори приче препустиће слободној машти и мислио сувишне детаље тако да их интерно компонују и доврше причају како желе, јер је идеја да се изврши утицај, али са најмање речи могуће.

Чињенице које ће бити изложене у причи могу потицати из два различита порекла, из фикције, попут епа, кратке приче, или из нефикције, као што је случај са вестима.

У причи превладава дискурзивна хетерогеност која омогућава да се у њеном телу појаве разне врсте дискурса.

За разлику од онога што се дешава са причом, у којој нас све назнаке неизбежно морају довести до чвора и коначно до исход, који захтева претходно ауторско дело, прича је непосредне инспирације и не захтева никакву врсту припреме Претходна. Још једна различита карактеристика у вези с причом је та што, као што је горе поменуто, омогућава укључивање нефикцијских елемената.

Теме у Причи