Концепт у дефиницији АБЦ

О дифтонгу се говори у фонетика када смо суочени са присуством два самогласника заједно у истом слогу. Да би дифтонг заиста био такав, комбинација самогласника (попут ае, аи, оа, ио, оу, еи, иа, уа и многих други) морају бити састављени од слабог и јаког самогласника, разлика која је означена у изговору реч. Међутим, постоје и хомогени дифтонзи који представљају комбинацију два постављена слаба самогласника скуп (присуство два јака самогласника није познато као хомогени дифтонг, али је слог у овом одвојен случај). Реч дифтонг потиче од грчког - диптхонгс - реч која значи „два звука“ или „два тона“.

Двогласници могу настати од различитих врста самогласника, а затим могу примити разна имена. Три најпознатија типа дифтонга су опадајући дифтонзи (они који почињу јаким самогласником и завршавају се смањује према слабијем самогласнику), отворени и затворени дифтонзи (који се разликују у начину на који се звук на крају производи инстанци, ако су отворени или затворени) и, коначно, централни дифтонзи (они у којима се дифтонг затвара централнијим звуком него на почетку).

Двогласници се разликују од монотоних самогласника, јер су у њима самогласници затворени сугласницима, као у случају „уста“ или „Је украо'. То је важно такође имајте на уму да је присуство Сугласник Х, на језику Шпански посебно, не спречава обука дифтонга јер је тих и у фонетици не представља никакав звук. У исто време, И (грчки) се може користити као изузетан самогласник ако падне на крај речи (као у „сено“) и стога ствара дифтонг. Исто се не дешава ако се појави у почетак, где је његов звук измењен и делује као сугласник (на пример, у случају „иерба“).