Дефиниција Друге шпанске републике

Општински избори 12. априла 1931. у Шпанији потпуно су преокренули ситуацију политике, која би на крају довела, 1936, до реакционарне оружане побуне која је 1939 остварио би победу у наредном грађанском рату, што је довело до Франкове диктатуре која трајало би 37 година.

Општински избори 12. априла 1931. дали су широку победу републичким снагама у урбаним срединама, а не у сеоским.

Ова појава се делимично може објаснити традиционалистичким гласањем у руралним областима, а такође и деловањем кацика, власника земљишта са везама са индустријалцима и племством, који су вршили строгу контролу градова, а такође и гласова, који су куповали или терали су.

Те замке је било теже изводити у градовима, који су такође били више политизована средина и у којима постојале су велике гласачке масе радника из левичарских партија, које су заузврат биле за облик владе републички.

Шпанска монархија, на челу са краљем Алфонсом КСИИИ, била је дискредитована у очима великог дела шпанског становништва, које је захтевало промену.

Краљ је подржавао диктатуру Мигела Примо де Ривере, коју је срушио исти монарх умешан у скандал. Економски, Шпанија се није добро забављала, а колонијалне авантуре у северној Африци коштале су нацију зноја, крви и суза. Популација цивил који није видео корист од ових авантура које су завршиле у џеповима великих моћника.

Политичка корупција, ендемски проблем у Шпанији, такође је утицала на престиж владе у очима грађана.

Бескрајна разлика између броја републичких одборника, који су помножени са три или четири монархиста, у великих градова, довели су до проглашења нове шпанске републике која се почела као пожар ширити у великим градовима Шпанија.

Међу њима су главни град Мадрид или Барселона, главни град Каталоније и буре барута проблема интеграција региона у остатку Шпаније који траје до данас са јаким кретање независни.

Дана 13. априла, републиканци су свесни своје победе, и иако неки монархисти то подижу отпор народној вољи, Алфонсо КСИИИ започиње преговоре о напуштању Шпаније.

Абдицират ће тек 1941. године, будући да је монарх у изгнанству, изгнаник у којем ће и даље бити активан и учествовати у завере за извођење пуча који обнавља монархију, до тачке економске сарадње са страни фашистичка током грађанског рата.

Изгледајући снажно, републиканци захтевају да краљ напусти Шпанију, на шта монарх пристаје сутрадан, 14. априла.

14. априла проглашена је Друга шпанска република, са масовним прославама у великим градовима.

Међутим, републиканац ће бити режим који се родио са непријатељем код куће, постериори жртва чувених „две Шпаније“ које је мајстор Гоја већ отпевао и насликао неколико аутора.

Десница, уједињена са монархистима на прекретници, неће опростити републичком режиму победу и мере нове владе које би ова влада спровела, заверујући и радећи од истог дана 14. да је свргне.

На челу прве републичке владе био би Ницето Алцала-Замора, којег би на кратко заменио Мануел Азана пре него што га Конгрес поново изабра.

Током првих месеци и година републички период би се одликовао секуларизмом у земља традиционално повезана са католичанством, што је изазвало сукоб између владе и црква.

Више црквене сфере поравнале би се са противницима Републике, до тачке у којој би Црква је званично подржала војну побуну 1936. године, а касније је такође подржала режим Франкоиста.

Република је отпала и са низом племића, крупних земљопоседника и привредника, као нпр банкар Јуан Марцх (који ће касније бити велики финансијер пучистичке авантуре у 1936).

Сва ова непријатељства проузроковала су поделу шпанске политике на два јасно разграничена табора: републиканци с једне стране и противници с друге стране. У оквиру ове последње фракције били су и монархисти, као фашисти, црква, и друге различите друштвено-политичке тенденције, али суочене са мислио републички.

Док су неки сектори војске били очигледно републикански, други су остали монархисти, са другима који су се дивили расту тоталитаризама у Европи, посебно италијанским и Немачки.

Иако је ројалистичка војска у почетку остала тиха, као да садржи дисање следећи упутства Алфонса КСИИИ, напетост се јачала и монархијска и противрепубликанска војска су почеле да говоре о предузимању акције.

Ова акција би се материјализовала 18. јула 1936, али претходно, 32. августа, тзв Сањурјада, неуспели покушај војне побуне коју је водио генерал Јосе Сањурјо (отуда и његово име). Ово би се 1936. године придружило побуњеничкој страни.

Република је смањила број трупа у војсци и променила положај кад су неки команданти постали јавно незадовољни владиним поступцима.

Много војног особља ово је схватило као покушај републиканских политичара да поткопају своју моћ и присуство у друштво, које је гурнуло многе команданте да се активно (и не више само пасивно) поравнају са супротном страном Републике.

Републичке власти су настојале да модернизују институција војска, усидрена на свим нивоима у прошлости, мада не треба искључити да се у том процесу покушала ослободити политички досадних команданата.

Али тензије нису дошле у Републику само с десне, већ и с леве стране.

Ово је случај астуријске револуције 1934. године, у којој су глумили левичарски радници и коју је оштро потиснула армије, под чијом је командом био, између осталих, генерал Францисцо Францо, будући диктатор са титулом „генералиссимо“.

Такозвано „каталонско питање“ било је још једно од осетљивих питања са којима се морала суочити Друга шпанска република.

У априлу 1931. Францесц Мациа прогласио је Каталонску републику у оквиру Иберијске савезне државе која је, да У то време није постојала, са надом да ће се форсирати унија која ће омогућити Каталонији да предузме коначни корак ка независност.

После преговора са Мадридом, Мациа се одрекао Каталонске Републике у корист широке аутономије и рестаурација Генералитата, традиционалног управног тела Каталоније од времена пола.

Коначно, социјалне реформе такође су биле још један главни ослонац Републике и извор социјалних напетости.

Аграрна реформа, нерешено питање у Шпанији, покренута је у погледу неких експропријација и предности за надничаре, чија је фигура била на велико оштећена на југу земље злоупотребама земљопоседници.

18. јула 1936. Република је претрпела свој најразорнији ударац, који ће је на крају и окончати: покушај пуча војним естаблишментом који би, након његовог неуспеха, довео до крвавог грађанског рата који би се завршио три године касније поразом Републике.

Међутим, Република не би умрла, већ би отишла у прогонство; разне државе, попут Француске или Мексика, поздравиле би организми Републичка влада у егзилу, која би сарађивала са савезничком страном током Другог светског рата и коју би издао ово због онога што је већ било видљиво из хладног рата, за који су западне земље имале Франков режим савезник.

Друга шпанска република би се формално завршила 1977, када је транзиција покушала да помири ставове са којима се суочавају од 1936.

Нова Шпанија настала након што је Франкова диктатура прихватила монархију, са краљем Хуаном Карлосом И као фигура консензуса која би могла окупити и умерена права, попут војске, као и лево.

Идеализована од неких, демонизирана од других, Друга шпанска република није заборављена, а неки теже да је поново издају у оно што би постало Трећа република. Али то је већ - или, тачније, биће - друга прича.

Питања у Другој шпанској републици