Концепт у дефиницији АБЦ

Термин биће обично се користи за означавање ствари које су створене и које су обдарене животом, људима и створењима. Животиње се сматрају бићима, јер када говоримо о бићу, одмах знамо да говоримо о нечему што јесте, што има живот и постојање свој.
Исто тако, појам биће нас упућује на суштину и на природу коју то биће држи, на пример, биће било ког животиња биће издржавање с једне стране и репродукција за друго.

У међувремену, биће има посебно присуство у филозофском контексту и стога, унутар филозофија, је кроз векове био питање о коме се расправљало и којим се бавила већина филозофа и мислилаца свих времена, и наравно, такође је било предмет разноликост приступа.

Традиционално и као што смо споменули на почетку овога преглед, појам биће замишљен је као синоним ентитета или ентитета, то јест исто као када се каже ствар која има постојање и аутономија. Али ако се удубимо у мислио Од великих филозофа попут Аристотела или Платона налазимо одређене и озбиљне контрадикције у вези са концептом бића.

Јер, на пример, за Платона је биће идеја, међутим, за Парменида је биће оно што постоји или постоји, оно што је супротно ништавилу, а за Аристотела, који се мало више проширио оно што је Парменид предложио, узимајући мало смисла који је дао том појму, биће је најинтимније од свега што јесте или постоји, јер по њему није све исто моду.

Из ових филозофских противречности произашле су две концепције, наравно различита, у погледу појма.

С једне стране зачеће једнозначно од бића која држи да је биће најопштија карактеристика различитих ствари, односно елиминишу се сва посебна разматрања, остајући и уважавајући чињеницу да јесу, што им одговара бити.

А с друге стране аналогно схватање бића, држи да је биће оно што се може приписати свему што јесте, али на различите начине, биће је оно у чему је различито предмета и ствари се разликују али се и подударају. За ово, супротност концепту бића неће бити ништа.