Концепт у дефиницији АБЦ

У свету уметности се то зове фарса Томе краткотрајно позоришно дело бурлескних карактеристика које настоји да исмева ситуације које друштвено прихваћен, али фарса, кроз ироније и ругање, има за циљ разоткривање порока који су исти повлачити за собом; овај други додаје својој мисији да забави и забави јавност.

Кратко и бурлескно позоришно дело у вези са политиком или употребом и обичајима друштва

То је сигурно древни жанр, јер се његов изглед налази у древним класичним културама, док је отприлике у Средњи век је формализован као жанр.

Појавио се као алтернатива доминантним жанровима тог доба, а то је до одређене тачке уморало јавност: мистерија и морала.

Порекло и еволуција

У свом пореклу било је уобичајено да се фарса представља као интерлудиј драмским делима.

Временом и њеним прихватањем фарса је постала добро диференциран и аутономан жанр.

Повезано са жанром комедије, немогуће је разумети фарсу без претходног прецизног разумевања комедије.

У класичној Грчкој жанр комедије рођен је у част једног од најважнијих богова као што је Дионис, који је био божанство које представљао је вино, забаву и задовољство, он је син максималног бога Зевса и представља прилично лепљив и преливајући се.

Комедија је заузврат била уско повезана са музичким изразом још од музика емитован у јавност радост и позитивна забава.

У 5. веку п прве комедије које су се бавиле сатирањем политике и употребе и традиције градова тих времена.

Друга страна комедије или било ког другог жанра који има за циљ да насмеје своју публику је драма или трагедија, како су је назвали Грци.

А главна разлика лежи у осећања да се ови жанрови буде, комедија опушта, насмејава људе, навија, док трагедија ослобађа бол, носталгију и меланхолију.

Такође је доказано да се много пута више ствари може изразити из хумора, чак оштрије критике политичке и друштвене коњуктуре, које се иначе не би могле толерисати, сигурно.

Ликове који глуме у фарсама одликују претеривање и расипност, мада, вреди нагласити да фарса увек остаје веома везана за стварност друштва у коме се налази убачена.

Другим речима, фарса приказује ситуацију која се дешава у стварности, али се ради на претерани начин.

За ову ситуацију фарса је изврсно средство када је реч о изражавању друштвене критике, али са шаљиве тачке гледишта.

Понавља се да се фарса исмева са неким популарним конвенцијама и веровањима, чак има тенденцију да их прави будалом са намером да демонстрира њихове аспекте који се нимало не диве.

За ово излагање погоршава хумор и прилично популаран језик који је доступан свима.

Фарса увек има срећан крај, у фарси никада не можемо наићи на крај који производи тугу.

Идеја је да се јавност смеје свим оним ограничењима и застојима које сам живот понекад предложи.

У Грчкој је рођена клица фарсе, али се у средњем веку слегла и иако је Католичка црква у то време била врло јака у наметању морални и обичаје које је презирао због фарса због њиховог подругљивог карактера, дозволио им је и они су расли на значају и прихватању.

У међувремену, културни процес Ренесанса фарси је приписао посебно и преовлађујуће место у разматрању.

Један од најбољих експерата фарсе био је глумац Чарлс Чаплин а неколико векова раније био је то популарни француски драмски писац Молијер.

Чаплин је ревалоризовао жанр и беспрекорно га изложио кроз своју филмску продукцију.

Заплетеност или одсуство истине у сврху обмане других

С друге стране, у језику разговорни, ону називамо фарса заплетеност или одсуство истине која има мисију да обмане једну или више особа.

Врло је често чути да је ова или она особа лажно направила живот, у смислу да жели да изрази да се претвара стварност живота коју он заправо нема, али коју показује да би демонстрирао другима нестваран став и тако добио неке Предности.

Теме у Фарцеу