Концепт у дефиницији АБЦ

По налогуФонетика, а фонема ће бити свака од минималних фонолошких јединица које у а Језик супротставити се другима стварајући значајан контраст. На пример фонема се супротставља фонеми н, омогућавајући нам да разликујемо реч туга од речи песа.

У међувремену, фонема је такође Јединица минимум од Језик орално, јер је то говорни звук који омогућава разликовање многих речи у језику, на пример фонеме с и т у цосо и цомо; о с и ц у једноструким и репним.

Речи поменуте горе: цосо / цомо, сола / цола, пена / песа, имају потпуно различита значења, иако се изговор сваког пара тешко разликује у горе поменутим звуковима. У међувремену, структурно гледано, фонема припада пољу језика, док звук припада пољу говора.

Зову се звуци сваке речи алофони. Иста фонема може имати различите алофоне, као што је случај са гасови и људи. Друге врло честе ситуације су такође да се слова подударају или да слова звуче као више фонема, на пример, ц звучи као к и с попут з.

Фонеми нису звук у смислу ентитета

физички, већ се пре ради о формалним апстракцијама или психолошким траговима који остају у звуковима говора.

Такође треба напоменути да телефон и фонема нису исто, због телефон или звук карактерише низ од особине фонетски и артикулациони, чији ИД То је домаћи задатак ексклузивно за фонетику. Стога ће телефон бити било која од могућих акустичних реализација фонеме.

Дакле, укратко, фонем ће бити фонолошка јединица разликовање (Свака фонема је у систему разграничена особинама које је разликују од осталих, а такође и њеном сопственом значајном намером), апстрактан (јер заправо фонема није звук већ идеална врста звука) е линеарно недељива (Не може се раставити на мање целине).

С друге стране, називамо и фонеме сваки од једноставних звукова говорног језика.

Теме у фонеми