Концепт у дефиницији АБЦ

Писмо је један од основних и најосновнијих елемената које комуникација написано. Према званично прихваћеној дефиницији, можемо рећи да је писмо а симбол који је дизајниран да омогући транскрипцију звука. Скуп слова језичког типа формира оно што се назива абецеда. Писмо је само једно заступањеграф таквог звука и стога само стиче услов од ентитет апстрактан. Иако су представљена у писаном облику, писма у стварности не постоје и само су креација људског бића за најбоље разумевање написано.

Као што смо управо видели, постојање и развој различитих врста абецеда увек је било повезано са фонетика и са могућношћу да човек еволуира ка развијенијим начинима комуникације као што су писање. Да би остварило такву врсту комуникације, људско биће је морало кажи са симболима који представљају различите звукове и који се стављају у посебно замишљене групе значе речи или појмове.

Према историјским записима, Сумерани су око 3000. п. Ц., били су први који су створили системе за писање зване клинасто писмо. Име му је потекло из чињенице да је сваки симбол био различита комбинација клинова који су желели да представе идеју или концепт. Писма, како их данас познајемо и користимо, већ су творевина старих Грка да је од тог тренутка сваки симбол абецеде почео да представља звук, а не концепт. То је омогућило да писање буде много лакше, јер се симболи морају испреплетати и речи обликовати с њима. Временом је свака врста абецеде развијала своје облике и зато данас постоји неколико врста слова, мада их већина планете користи.