Концепт у дефиницији АБЦ

Позната је као иронија свих тих облика Језик који претпостављају а противречност у значењу а поруку. Иронија може бити спонтана или намерна, случајно или добровољно генерисана од стране онога ко саставља вашу поруку. Према ономе што тврде језички стручњаци, иронија би се могла описати као та порука што на својој површини потврђује нешто што није једнако ономе што та иста порука жели да значи испод она сама.

Термин иронија потиче од грчког еиронеиаИако се не односи директно на иронију, она се односи на појам лицемерја или обмане, елементе које иронија узима и од којих је изграђена. Иронија је у великој мери повезана са сарказмом, мада је сарказам нешто више облик ироније. очигледан и агресиван јер се обично користи на подругљив начин у односу на особу или ситуацију посебно.

Постоје разне врсте ироније које се могу користити у различитим околностима. У том смислу, вербална иронија је несумњиво најпознатија и најлакша за препознавање. Ова врста ироније је она која се изражава у језику и она која најчешће намерава да обележи одређену врсту

мислио. Јасна израз иронија је показивање претпостављеног радост то скрива досадност у одређеној ситуацији, на пример када каже „ово је сјајно!“ И. покушава се упутити на лошу срећу или нелагоду коју ова околност генерише код особе.

Затим постоји и ситуациона иронија, она која се успоставља између онога што се говори и онога што се ради. На пример, јасан случај ситуацијске ироније је када особа каже „Желим да се посветим уметност“а затим заврши са радом у чиновничком или чиновничком положају.

На крају, морамо споменути драматичну иронију. Ово је можда најсложеније и најређе јер се једино дешава углавном у књижевност. Иронија је то што онај ко чита или сведочи а књижевно дело зна чињенице о ликовима које они сами не знају, као што се на пример догађа у случају Едипа: Читалац зна да је он тај који убија сопственог оца, али ниједан лик (чак ни Едип) зна.

Теме у иронији