Концепт у дефиницији АБЦ

Концепт који нас се тиче овога преглед има користи искључујући у области филозофија, а тачније у једној од његових најрелевантнијих грана као што је етика.

И како би могло бити другачије, термин има грчко порекло, где је, као што знамо, филозофија била основни део културе класичне Грчке.
На грчком језику еудаидомина, одакле потиче концепт који нас прати, значи срећа.

Филозофска етика која одобрава све што се ради ако је циљ постизање среће

Еудемонизам је етичка струја и филозофски концепт који оправдава све оно што а особа схвати да ли је циљ постизање среће и стога служи ли томе што чини постићи га.

Евдемонизам брани теза да човек тежи срећи као врхунском, максималном добру. А онда ће из ове етичке концепције срећа бити добро коме сви тежимо.

Увек служите општем добру

Према овој струји, човек пре свега жели да буде срећан, мада његово понашање мора бити у складу са морални и оне добре традиције, на основу тога што свака особа увек има претходни морални осећај који ће јој омогућити да разликује добро од лошег.

На пример, за еудемонизам се мора тежити срећи, али увек се размишља о општем благостању, а не да се оно постиже на несавестан начин.

Максима на којој се заснива еудемонизам је да морате доћи до дуго очекиване среће природно, то јест, ово природно понашање ће бити оно које ће нас недвосмислено водити срећа. То ће такође подразумевати природно деловање са животињски, рационални и социјални део. Животиња ће одговарати физичким и материјалним добрима, наговараће рационални културе ума и социјални део биће онај који ће се концентрисати на вежбање врлине. У међувремену, у задовољство он то узима као само а допуна среће.

Еудемонска етика мора бити уоквирена унутар материјалног типа, јер повезује срећу са стицањем добра.

На неки начин, такође повезано са другим доктринама које промовишу нешто слично, као што је Хедонизам, стоичка доктрина и утилитаризам, будући да своје моралне стандарде заснивају на потпуном остварењу среће, замишљене као стање пуноће и хармоније душа, иако далеко од задовољства, еудемонизам је грчки концепт који подразумева следеће: еу = добро и даимон = божанство мање.

Током историје било је много еудемониста, иако је Грчки филозоф Аристотел био је најважнији и један од првих који се претплатио на евдеемонско питање.

Аристотел, једна од његових највећих референци

Према овом популарном грчком филозофу, људско биће има тенденцију да ради оно што га карактерише и што је суштинско и оно што човека разликује је употреба разума. Дакле, крепосно понашање, чинећи добро, мора бити праћено рационалним капацитетом који ће нас водити на том путу.

У сваком случају, вреди напоменути да су еудемонисти препознали да човек не може бити потпуно срећан све време нашег постојања, то је немогуће.

Касније ће Свети Тома Аквински мало окренути ово питање, изјавивши да човек не може увек бити срећан, и рекао да је могуће постићи та потпуна и стална пуноћа, али не у овом већ у другом животу, не у овом, јер је у свету у којем живимо доступна само срећа у односу.

Друга страна је формална етика

Друга страна еудемонизма је формална етика коју су подигли филозофи попут Имануела Канта и која не предлаже добро као суштинско већ врлину. Кант је веровао да етичка концепција треба да предложи нешто опште, попут понашања морално, тако да свако може опонашати то понашање.

Теме из еудемонизма