Дефиниција политичке науке

Тхе Политичка наука је социјална дисциплина која се фокусира на теоријско и практично проучавање политике, политичких система, као што су монархија, олигархија, демократија, између осталог и политичког понашања.

Дисциплина која теоријски и практично проучава политику

Треба напоменути да је то наука која је у сталној вези са другим наукама као што су:економија, прича, социологија, између осталог.

У основи оно што политичка наука чини је да посматра различите чињенице политичке стварности и онда издаје опште принципе деловања у овом смислу.

Ако бисмо се морали вратити изворима, онда бисмо се требали поставити на сам изглед човека, јер је човек сам политичка животиња, па и из најудаљеније антике можемо пронаћи референце на ту тему, упркос томе што тада очигледно није постојало, а као данас је то наука формалне.

Николас Макијавели, пионир и отац политике

Иако не постоји јединствен став који нам омогућава да једногласно укажемо на почетак науке, многи научници из те области истичу

дело италијанског филозофа и политичара Николе Макијавелија, у петнаестом веку, у целини Ренесанса, као његов формални почетак.

Још више, његов спис о политици, Принц, широко распрострањен од 15. века и од значајног утицаја до данас, описује различите моделе државе према пореклу власти.

Такође се бави дефинисањем особина које принц мора имати да би могао владати с ауторитетом.

Тада би Макијавели поставио камен темељац формалности науке, а затим током деценија и векова Политичка наука се развила захваљујући доприносу различитих мислилаца који су анализирали темељне промене у њима време.

А тренутно је активност ове науке више од свега усмереног на анализу вршења моћи, администрација и управљање владама, режим политичких партија и изборни процес.

Диктатура насупрот демократији, једна од главних тема проучавања ове науке

У давним временима постојала је уска веза између политичке моћи и религије, која је углавном била концентрисана и држана истим рукама, Иако је данас тај однос у многим случајевима и даље близак, оно што се променило је положај религије, која је више друштвени актер него Бави се интервенцијом у тренуцима када то друштво захтева као политичког саговорника, али не са врха власти, доношењем одлука као што су некад.

Апсолутне монархије које су вршиле тоталитарне и диктаторске режиме биле су оне које су имале политичку и верску моћ.

Долазак демократије, у новије време, дозволио је да суверенитет падне на људе који га имају одговорност и моћ да путем бирачког права бирају своје политичке представнике.

Демократија је несумњиво нај плуралнији систем власти који постоји откад признаје разноликост и мноштво боја и политичких мишљења о различитим питањима која утичу на друштво.

Систем политичких партија који делује у демократији омогућава свакој од њих да се изрази на неки начин ослободите своје предлоге тако да по потреби грађани могу да изаберу онај који најбоље одговара њиховом идеали.

На супротној страни биће диктатура, политичка организација у којој власт није изабрана гласањем или било којим другим институционалним механизмом одобреним прописима.

Они су углавном резултат кршења неких правило то им отвара приступ моћи.

Диктатуру одржава сила која се у ствари врши, обично праћена присилом и насиљем против противника и укидањем индивидуалних слобода.

Сада постоје многе диктатуре које су на власт дошле на уставни начин, али су се потом претвориле у вршење ауторитарне власти.

Државно насиље је најгори израз који диктатуре обично показују да врше моћ.

Њих није брига за страшне последице ауторитарног вршења власти и немилосрдни су према онима који оспоравају њихов ауторитет.

Нажалост, у свету је било и има амблематичних и врло болних примера диктатура, попут Нацизам.

Теме из политичких наука