5 примера монолога о правима детета

Ан монолог о дечја права То је говор у коме један учесник разговара сам са собом или са одсутним саговорником како би размислио о законима који су неопходни за заштиту деце.

Тхе монолог усмерена је ка себи, али је упућена и читаоцима или публици. Кроз ову врсту говора добијају се информације о осећањима и мислима лика који га извршава и омогућава вам да се повежете са својом психологијом и начином да видите свет на аутентичнији и неспутано.

Монологи се могу наћи у многим књижевним жанровима, као нпр поезија,​ прича, тест, позоришне представе,​ новински чланак, Роман. Разликује се од дијалог, јер се у овој комуникацији јавља између двоје или више људи.

Према делу чији је део и изражајним намерама, разликују се три врсте монолога:

Примери монолога о правима детета

1. „Права права“, Хуго Мидон (2004). У овој песми из представе крива права, лик се односи на право на равноправност коју деца имају, без обзира на социјално или етничко порекло, језик, веру, мишљење или националност. Има везе са чланом 2 Међународне конвенције о правима детета.

И
Гледамо исти месец
Тражимо исту љубав
имамо исти смех
Патимо од истог кашља

Дају нам исте вакцине
За исте богиње
Говоримо истим језиком
истим гласом

припев
Нисам бољи од било кога
И нико није бољи од мене
Зато и ја имам исто
Права која имате

ИИ
Певамо исту химну
истим срцем
Имамо исте законе
исти устав

Ходамо по истом терену
имамо исто сунце
Пробушимо исти кромпир
са истом виљушком

1. Извод из Дете, Јулес Валлес (1989). У овом роману, протагониста Жак Вингтрас (чија прича је одраз ауторовог живота) размишља о праву деце да буду заштићени од злостављања (члан 19. Међународне конвенције о правима детета), након што је и сам био жртва овог у детињству и део Младост.

Немам замерку. Немам ни мермер на савести. Једном ми је отац дао тридесет центи да купим свеску која је коштала двадесет девет. Задржао сам пени. Ово је био мој једини лапсус. (...) Кад бих опет отишао у Париз! Кад изађем из затвора, свеједно бих се руковао. (…) И добро. Одрадићу своје време овде, а после ћу отићи у Париз, и када будем тамо, нећу да кријем да сам био у затвору, ја
Вриснућу! Ја ћу бранити ПРАВА ДЕТЕТА, као и остала ЉУДСКА ПРАВА.

Питаћу да ли родитељи имају слободу живота и смрти над телом и душом свог детета; ако господин Вингтрас има право да ме муче зато што сам се плашио бедног посла (...). Париз! Ох, волим је! Назирем штампарију и новине, слободу да се брани, и симпатије према побуњеницима. Идеја о Паризу ме је тог дана спасила од ужета.

1. Одломак из „Права глобализованог детета“, Сусане Далле Мура (2011). У овом чланку аутор се осврће на нове проблеме који нападају права деце у ери глобализације.

(...) Све што је до сада урађено је недовољно и осакаћено за адекватну заштиту деце у глобализованом друштву, јер се појављују нови проблеми у вези са тим. Било би неопходно визуализовати актуелне проблеме ове старосне групе са конкретним планирањем у смислу јавних политика, сагледавајући садашњу и будућу ситуацију истих.

(...) Данас више него икад морамо заштитити детињство у свим његовим облицима и ширинама, препознајући у стварности чињеница права: на здравље, на образовање, на становање, на породицу, на националност, на идентитет, да не ради у годинама рано. Кршена сва права и у међународној заједници и код нас и у покрајини.

(...) Морамо да мењамо људе и ствари, а не законе. Имамо декларације, конвенције, протоколе и законе на међународном, националном и покрајинском нивоу. Међутим, недостају вредности и грађанска свест да би се променила стварност. Сви говоре о промени тако да се ништа не мења или мења, већ само у нормама, а не у стварности. У политикама за децу потребно нам је више одговора, а мање разговора. Већа ефикасност и посвећеност друштва у целини у коришћењу расположивих ресурса и боља припрема за суочавање са свакодневним проблемима деце и адолесцената. Јасно је да деца не дају своје мишљење и не гласају. Да ли су због тога трајно маргинализовани у друштвеним приоритетима?

Детињство је будућност једне земље и, без здравља и образовања, подвргнуто пошасти раног дечијег рада, трговине људима, дрога, деликвенција, сиромаштво, неухрањеност, насиље, безнађе и недостатак породичних и друштвених вредности, немају будућност достојан.

Заштићено детињство, у свој својој ширини и неопходности, моћи ће да цвета и уроди плодом за заједницу у којој се развија. Аргентина пробуди се!

1. „Ко је дао име месецу“, Мирта Голдберг (1994). У овој песми која припада књизи Нови Таилвинд И, песнички субјект рефлектује право на име и држављанство (члан 7. Међународне конвенције о правима детета).

Ко је дао име месецу?
Да ли је то могла бити лагуна,
то од тога што сам је толико виђао ноћу
одлучио да је назове месец?

Ко је дао име слону?
Да ли је то могао бити чувар,
дан када сам шетао веома кампован?

Ко је дао име ружама?
Ко именује ствари?

Мислим о томе сваки дан.
Постоји ли човек по имену Прозивач
ко извлачи имена из Номбрерије?

Или је песак сам одлучио да се назове песком
а море је само одлучило да се назове морем?

Како ће бити?
(Благо мени
дао ми име
моја мама.)

1. Одломак из „Погледај и види“, Серђа Керна (1997). У овој причи наратор се осврће на право на образовање деце са инвалидитетом, позивајући се на члан 23. Међународне конвенције о правима детета.

ИИИ
Сада идем у школу и стално пада киша. И чини се да капи експлодирају као божићне петарде у пластичном пилоту који ми је тата ставио.
Данас ће доћи онај ко прави књиге и мислим да ће покиснути ако нема пилота као што је мој.
Тата ми је рекао да је мој пилот жута пластика. И причао ми је о многима
ствари које су жуте. Банане су жуте. Зрели лимуни су жути. Има жутих шљива. Кров таксија је жут (...).

в
Сви су ућутали. Чини се да је дошао човек који прави књиге. Рекао нам је своје име и почео да прича о томе када је био дете. Изгледа да је и његов отац правио књиге.
Сада почиње да прича како види ствари. Како их гледате, а затим их цртате? Разговарајте о бојама које ствари имају после кише. Већ ми се чинило да се тако нешто мора догодити после кише. Јер све је свеже опрано. Логично је!
Сада говорите о боји коју ствари имају када зарђају. Питаћу тату зашто ствари рђају.
Сада каже да ће нам читати неке приче. Али шта су приче које није написао. Каже да ће нам читати приче које су му се много допале (...).

7тх
Сада је завршио са читањем прича и каже нам да ће нас нацртати на табли да видимо како црта. (Мислим да је било време да он покаже шта ради.) И каже нам да почнемо да цртамо док он црта свој цртеж. Па, изгледа да су момци све донели да цртају. Већ су нас на то упозорили, па сам и ја донео своју.

виии
(...) Човек који прави књиге рекао нам је да можемо да нацртамо шта хоћемо и да то не мора да буде из прича које је прочитао. Да радимо било шта, шта год желимо.
Али ја ћу моделирати у глини ликове из приче о чудовиштима која иду у школу коју нам је читао. Зато што ме је насмејало.
(...) Онда почињем да правим мумију и поново је лако јер он нема одећу или огртач. Онда радим Дракулу, али не могу да нађем очњаке. Не сећам се да ли јесам или не. И на крају се враћам Франкенштајну. Већ сам направио главу са шрафовима у ушима. Подигао сам му ноге и положио га поред Мумије и Дракуле који такође леже. Сад јој месим ручице. Већ сам ставио један на њега и био је савршен. Коначно сам са другом малом руком. Нема буке за креду. Кладионица је престала да црта на табли и каже да ће доћи да види шта смо урадили.

ИКС
Чини се да долази директно на нашу трпезу. Он напредује у ћаскању са другим господином који га доводи овамо. Други господин му каже: „Погледај шта је урадила ова слепа девојчица на основу онога о чему си причао и читао.
(Ја сам слепац.) Али не волим да ме тако зову. Ако ме зову слепим, у реду је. Мој тата каже да ствари треба звати њиховим именом и то је то.
Човек који прави књиге је, изгледа, остао без речи. Онда чујем како му други човек говори: „Иначе, нисмо ти рекли да међу децом има слепих.
Јер да није, не бисте причали о ономе о чему сте причали или цртали оно што сте нацртали.” И почиње да објашњава да је то пилотски план (као мој жути пилот?) да би они који
слепи смо хајде да будемо више заједно са децом која нису.
Чоколада за вести. Тата ми је све објаснио.
Али онај ко прави књиге више га не слуша и пита ме како се зовем.
– Ксимена – кажем ја и додам – Ксимена са „Кс“.
И онда онај ко прави књиге почне да ми прича о свему са „х“, а ја праснем од смеха, и он то ради, а ја и њу учим.
Тада господар књига почне да гледа у Мумију и Дракулу и каже ми да их воли, а ја се више смејем.
И каже ми да му Франкенштајн који сам урадио делује невероватно. И одмахнем главом на другу страну, јер ме је мало срамота. И каже ми да је и сам, пошто је буцмаст, идентичан мом Франкенштајну.
И размишљам о срећи човека који прави књиге. Са тим шрафовима у глави и једењем свих "с", могао је још да научи да прави књиге (...).

Може вам послужити: