Дефиниција културног релативизма

Ову струју антрополошке мисли основао је Франц Боас почетком 20. века након објављивања своје књиге "Ум примитивног човека“, где утврђује да не постоје хијерархије између људских популација и да су разлике између а друштво и друго није дато оним што се назива "раса", већ разноврсношћу у манифестацијама културним.

Боасов предлог је посебно занимљив јер је у време када је био револуционаран настао у време када је Унилинеарни еволуционизам је владао међу научним студијама и прожимао политичке одлуке које су се доносиле у свет; Дакле, када Боас развије ове идеје, он не само да окреће новорођенче антропологија институционализован, такође је представљао изазов за шефове држава и економске моћи.

Да би се дала снага објашњењима културног релативизма, контекст се сматра кључним, односно, сваку културу треба описати својим терминима. појмова и из сопствене историје, за то је неопходно познавати језик и одређене историјске процесе интересне групе, чиме бисмо могли разумети начин на који људска бића ове или оне групе делују а да не падну у судове које даје наш сопствени поглед на свет, наше сопствено тумачење стварност. Са овим

методологија Има у виду и критику етноцентризма, схватајући овај термин као идеју да се сопствена култура развија у више делотворан од других или који поседује боље квалитете и, према томе, „истинско“ читање људске стварности или какав би човек „требао“ да буде врсте.

Укратко, овај предлог би се могао изразити снажном фразом: све културе су вредне и између њих нема нивоа или хијерархије. Не постоји боља култура од друге, нити постоје неки развијенији од других.

Принципи, расправе и примери

Аргументи културног релативизма данас су од велике важности, с обзиром на то да таласи нетолеранције и даље расту широм света. Узимање ове перспективе би нам омогућило да схватимо да су други облици живота валидни, на пример: постоје људске групе којима није потребно да живе успостављени у стилу малих и великих градова, међутим, државне владе настављају да предлажу реформе или програме за окупите их, то је случај група Јумана у северном Мексику, које имају веома стару традицију велике мобилности и раштрканих насеља.

За Јумане, идеја да живе у дефинисаном и сталном граду не слаже се са начином на који се односе према свом окружењу, пустињи, где ресурси боље се користе у зависности од сезоне и места, стога би боравак у једној тачки представљао стална оскудица, поред тога начин на који су друштвено организовани, који је дефинисан лозама, не дозвољава им да а суживот дугорочно мирно. Међутим, још увек постоје напори савезних власти да се Јумани настањују у градовима, баве се пољопривредом или пчеларством и на тај начин уметнута у националну економску динамику, односно још увек нема признања од стране државе да је светоназор Јумана компетентан у контексту Тренутни.

Важно је не довести ове идеје до крајности и оправдати праксу злоупотребе људских права аргументом да се поштује аутономија становништва. Када обичај или традицију одбаце или оспоравају сами припадници културе у којој се он спроводи, Дакле, време је да размислимо о нашој улози спољних агената.Да ли да останемо неутрални или да одговоримо на позиве од помоћи? На ово питање није лако одговорити и нема исти одговор за различите контексте, али нешто што може да води наше резолуције је да признамо да се традиције мењају и барем је дужност антрополога да прати развој овога.

За илустрацију неколико таквих ситуација имамо случајеве сакаћења женских гениталија које се врши у Африци и употребе хиџаба у Ирану; У првом случају постоји подела између дела Популација која жели да сачува традицију и друга која настоји да спасе своје ћерке од ње, да реши проблем, чак су се састајали са становништва, али договор није постигнут, то није било ограничење за међународне напоре који желе да елиминишу ове сакаћења.

У другом случају постоји већина жена које се буне против присилне и строге употребе одређене одеће игнорисани су њихови изрази одбијања, што је довело до повећања у тхе насиља за њих се чак проширио и на друге секторе становништва, на пример са прекидом сигнала Ви-фи у Ирану како би спречили да одјек њиховог незадовољства достигне међународне нивое.

У оба случаја постоје различити Фактори у питању, али онај који се одмах идентификује има везе са религијом и моралне да свака група сматра исправним, али како се ови принципи успостављају? Одакле долазе ако је важан део људске групе на коју утичу толико незадовољан? Шта учинити са културним вредностима које нарушавају људско достојанство? Где бисмо ставили границу између поштовања културна разноликост а равнодушност према патњи?