Дефиниција Латеранских паката

Једна од тачака која у Риму највише занима је из троструког разлога: историјског, верског и туристичког. Са овом дефиницијом сигурно сте већ претпоставили да говоримо о Ватикану, малој држави (заправо, најмањој на свету) која насељава срце из града Цезара.

Иако има границе (и, можда, најјасније разграничене на свету: бела линија која барем делимично окружује њене границе) од Плаза де Сан Педро), да бисте их прешли, не морате полагати пасош или било који други документ, само ходајте од Италија.

Турист који није пажљив, сигурно неће ни схватити да је променио земљу, иако је свестан чињенице да не познаје историју, можда мисли да чињеница да је Ватикан неовисан мора бити уступак Италије Светој столици.

Ништа није даље од истине, а Италија и Ватикан су се препознали тек крајем двадесетих година двадесетог века.

Латерански пакти били су низ споразума потписаних између Ватикана и Краљевине Италије почетком 1929. године, којима је Света столица признала државу Италију и обрнуто.

Како се могла догодити ова ситуација да је Италија једна од земаља чија Популација имају већу католичку верску жестину? Да бисмо је разумели, морамо се вратити на процес уједињења Краљевине Италије, који је кулминирао 1870. године апсорпцијом Папске државе.

Потоњи су били земаљски поседи папинства, који су заузимали централни део Италијанског полуострва, а чија је престоница била у Риму.

Још увек је знатижељно помислити да пре 1870. године Рим није био део Италије и да се, у ствари, мислило да се оснује главни град нове државе у Фиренци, колевка Ренесанса.

Рим су 20. септембра 1870. године окупирале италијанске трупе у оквиру уједињења те земље.

Иако су, у ствари, Папске државе биле ентитет политике у паду од 1848. године, а од 1860. године поседовао је нешто више од самог града Рима и његове околине. Избијање француско-пруског рата 1870. довело би до повлачења француског гарнизона који штитио папу и Италију савезницу са Пруском која би имала карте бланцхе за анексију града вечни.

13. маја 1871. године, италијанска влада је одобрила Папа гарантује закон, први покушај италијанске државе у настајању да регулише односе између ње и Свете столице.

Поменути текст успоставио је режим екстериторијалности за папске зависности (оно што би данас постало Ватикан), признање самог понтифика за шефа државе и поступање у складу са том чашћу, да би могао да има наоружани корпус (Швајцарска гарда) вама на услузи и способност Ватикана да прима и именује стране дипломате свој.

Је закон није прихватио папа Пије ИКС, који се прогласио „затвореником у Ватикану“, а такође је одбио да призна нову италијанску државу. Међутим Закон о гаранцијама деловало је неизречено.

Атмосфера није добра, а црква иде толико далеко да забрањује италијанским католицима улазак у политику у новој држави, као освета према „окупаторима“ Рима.

Бенито Мусолини је био тај који је једном на власти (од 1922) ставио споразум са папинством на италијанску политичку агенду, мада је то стигло тек 1929.

Мусолини је стигао жељан да учврсти моћ остварену државним ударом и да се потврди пред италијанским народом, тако укорењен сукоб са Светом Столицом чини се изврсном приликом за то.

Преговарао је на италијанској страни сам Мусолини у име италијанског краља Виктора Емануела ИИИ. Његов црквени колега био је кардинал Пиетро Гаспарри. Споразум је потписан 11. фебруара 1929.

Три су латеранска пакта: признавање суверенитета Ватикана, регулисање односа између њега и Италије и новчана надокнада Светој столици за губитке.

Прво је лако разумљиво и улази у уобичајену динамику међу земљама: једна и друга се међусобно препознају и успостављају дипломатске односе. До данас нико од њих није препознао другог.

Други пакт, конкордат између обе државе (после Шпанског грађанског рата, и Франков режим потписао би конкордат са Католичком црквом) је већ компликованији и одговор је на питање како наћи а Равнотежа између интереса оба.

Тако је Света столица гарантовала да се припадници италијанске цркве неће мешати у политику (нешто што је Мусолинија веома занимало) и да ће се чак заклети на верност држави. Заузврат, италијанска фашистичка влада учинила је учење католичке религије обавезним у школи и законе о браку и разводу прилагодила канонима које је диктирала црква.

Рецимо да је то био аранжман у којем су обе стране дале нешто да се споразумно договоре.

Трећи споразум је, у основи, био економска репарација за територијалне (и, према томе, наследство) губитке цркве 1870. године.

Сочни износ који је Ватикан добио овим трећим споразумом омогућио му је 1942. године да створи своју банку, Банца Ватицана (званично Институт за дела религије, која и данас постоји и која је крајем 70-их и почетком 80-их година 20. века била умешана у полемику око скандала Банца Амбросиана.

Пакти су и данас на снази са модификацијама, попут оне из 1984. године, која је довела до напуштања католичанства као религије државе и отворила врата за улазак других религија у учионице, попут јудаизма или протестантизма.

Док је Други светски рат пораз италијанског фашизма, а касније и протеривање породица Италијанско краљевство и претварање земље у републику, могли су битно изменити или чак окончати пакте, они су били укључени као део Устав Италијан из 1948.

Састоје се, посебно, у члану 7, који елиминише могућност да их Италија може једнострано укинути, гарантујући тиме одржавање државе Ватикан.

Фотографије: Фотолиа - Панда / Картокјм

Теме у Латеранским пактима