Дефиниција арапског пролећа (2010)

У већој или мањој мери жеља за слободом остаје усидрена у људима који повремено, на једном или другом месту у свету, то полажу; догодило се у Северној Америци 1776. године, десило се у Француској 1789. године, у разним европским градовима 1848. године, 1956. године у Мађарској и 1968. године у Прагу, Паризу и Мексику.

Вапај за слободом, изражен током историје на многим језицима и на многим местима широм света, изговорен је с арапским нагласком у неколико земаља почев од 2010. године.

Позив Арапско пролеће (мада би то требало тачније назвати Арапска врела) састојао се од низа народних покрета који су тражили политичке и друштвене промене у арапским земљама.

Ови покрети су се завршавали на разне начине: свргавањем владе (као у случају Туниса и Египта) или грађанским ратом (случај Сирије и Либије) или у мање или више чувеним протестима. У случајевима попут египатског, нова влада је на крају игнорисала добар део популарних захтева.

Покрет Арапско пролеће избио је у Тунису у децембру 2010. године.

Иако је последња кап која је прелила чашу самоубиство уличним продавцем самоубиством (ужасно болан начин умирања) јер је полиција запленила све његове робе и, према томе, суочени са глађу због немогућности да продају или купе било шта друго, истина је да је ово био само осигурач који је упалио буре барута општег незадовољства од Популација Тунис са својом владом због лоших услова и сиромаштва у којима је живјела већина становништва.

Овоме се мора додати недостатак политичких слобода режима Бен Алија, нешто заједничко многим државама у арапској сфери.

У ствари, Пролеће Арапски није био изолован догађај, већ експлозија изазвана вишегодишњим протестима које су владе држава или држава у којима су се догодили нереди више или мање ширили и потискивали.

Катализатор који је омогућио да се и нереди прошире и свет да то виде били су Интернет и паметни телефони.

Упркос цензури која постоји у многим земљама на Интернет мрежи (и не само у арапским земљама), практично је немогуће отворити врата терену и није се радило само о томе информације које су од грађана допирале до медија, али између самих грађана и између земаља, заобилазећи цензуру у медијима.

Поред тога, мрежа је такође дозволила сарадњу између активиста и покрета, олакшавајући позиве на демонстрације и различита субверзивна дела.

На тај начин се револуција вратила и проширила, будући да је, како је избила у неким земљама, утицала на држављанство од других. Улога Интернета кроз кретање не може се минимизирати, јер је то било основно.

Револуција у Тунису успела је да свргне владу. Демонстранти су имали подршку војске, врло моћан фактор у било ком од ових случајева. После Туниса на ред је дошао Египат.

Председавао је Хосни Мубарак (који се пре понашао као оријентални кинглет) од атентата на Анвар ел Садат 1981. године, Египат Била је то диктатура у којој је Мубарак систематски потискивао сваки наговештај противљења и отворености, ослањајући се на Закон од Хитан, на снази од 1967. године и који је војсци и полицији доделио широка овлашћења, одузимајући их грађанству.

Протести су избили 25. јануара 2011. опонашајући оне у Тунису који су свргнули Бен Алија и са истом намером да сруше Мубарака и његову корумпирану и непотичну владу.

У паници је египатска влада покушала да прекине приступ Интернету, и премда је то многим грађанима онемогућило приступ мрежи и стога У међувремену, неформатирани, многи други су успели да добију приступ преко страних провајдера или координирају усменом предајом читавог животни век.

Епицентар протеста био је каироски трг Тахрир, који је постао симбол антивладиних демонстрација. Шок је био када су војници прекршили наређење да пуцају на масу.

Трупе су саосећале са демонстрантима, мада су официри у почетку вероватно били на страни владе, мада је вероватно да видећи да је њихов Војници нису послушали, из исте војске почели су да врше притисак на Мубарака, који је заузврат такође био војно лице (од Насера, Египтом је владао војни).

Мубарак је постао нервозан и дао је оставку читавог кабинета обећавајући реформе. Било је прекасно за режим, демонстранти више нису желели мале промене, већ одлазак диктатора, што је на крају и учинио 11. фебруара.

А постериори, и упркос томе што је напредовао у погледу демократија, захтеви покрета су разблажени, а на пример, изабрани Мохамед Морси свргнут је војним пучем који је водио Абдул Фатах ал-Сиси.

Паралелно са демонстрацијама у Египту, револуционарни осигурач упалио се и у Либији, земљи којом је од 1969. председавао Моаммар Гадафи.

Обећавајући у својим почецима, у којима је отворио земљу и пружио широке слободе народу који их је до тада имао у капаљкама, Гадафи је завршио дозволивши себи да га исквари апсолутна власт коју је имао, претварајући свој режим у персоналиста и подвргавајући своје становништво својим хировима и самовоља. Фамоса је његова лична гарда коју чине искључиво жене (његове „Амазонке“), над којима је такође починио све врсте злостављања.

У Либији би пад Гадафија омогућио фактор који друге побуне нису имале: страна интервенција.

Одређене међународне силе, предвођене Сједињеним Државама, „тражиле“ су Гадафија, разлог зашто се нису устручавали да подрже опозиционе групе окупљене у Националном савету Прелаз.

Овде су људи поново тражили да се извуку из сиромаштва, а опет средство комуникације које се користи за координацију био је Интернет.

Мирне демонстрације су потиснуте са насиља од стране полиције и војске, што је довело до трансмутације пацифизма у насиље такође од стране опозиције; почињао је грађански рат.

Део војске придружио се опозиционој коалицији, што јој је олакшало да добије потребан материјал за суочавање са отвореним ратом, попут оклопа, артиљерије, па чак и авијације.

Постепено губећи подршку, Гадафи је остао сам и губио је контролу над земљом, све док крајем августа није имао другог избора него да побегне од побуњеника колико је могао. У октобру су побуњеничке снаге покренуте након последњих упоришта про-Гадафијевог отпора.

20. октобра 2011. године и док је бежао из Сирта, Гадафијево возило је насилно лоцирано међународно ваздухопловство које је подржавало побуњенике и информације које су радио преносиле снагама противници.

Одавде је оно што се догодило вероватно заслужило Гадафи, мада је и даље шокантно: колона возила је била напао, а Гадафи се сам сакрио у великој цеви на малој удаљености од пута, а пронашли су га борци побуњеници.

Пре него што га је гомила линчила и док је молио за милост, био је претучен и мучен, чак се верује да је содомизован неким предметом.

Рат се није завршио у Либији, земљи која је последњих година живела у готово анархичној држави, усред конфронтације две супротстављене владе, владе Триполитаније и Киренаике.

Сирија је још један пример земље у којој су протести прерасли у грађански рат, али овде је, за разлику од претходног, режим успео да сачува свој положај.

И то захваљујући међународној помоћи коју је пружила Русија, савезник Башара ал-Асада.

Први протести у Сирији догодили су се у марту 2011. године, који су (и према предвидивом унапред утврђеном сценарију) били насилно сузбијани.

У јулу 2011. године рођена је Слободна сиријска војска, група побуњеничких снага која је имала подршку војника који су дезертирали из владине војске. У сукоб Исламски фундаменталисти (ИСИС и Ал Каида) и курдски покрет за независност такође су били укључени.

Прву фазу сукоба карактеризирало је напредовање опозиционих група (које је режим ал-Ассада означио као терористе). Преокрет у сукобу догодио се у јуну 2013. године, када је опозиција у Ал-Кусаир-у поражена.

Русија је 2015. започела своју интервенцију у корист режима ал-Асада, који је дефинитивно преокренуо равнотежу у његову корист. Истовремено, Сједињене Државе су послале помоћ Курдима који су на северу наставили да пружају отпор.

Грађански рат траје до данас; фундаменталистичке организације су готово нестале са сиријске територије, пометене владином офанзивом уз руску подршку, а такође и готово сва опозиција осим курдске.

Курди задржавају слободну територију на северу, али остаје питање шта ће се с њима догодити на дужи рок.

Што се тиче осталих земаља у арапској сфери, на све су више или мање утицали захтеви за слободом арапског пролећа.

У Мароку и Алжиру такође је било протеста, мада не тако снажних или са толико резултата као у Тунису; Иако у Јемену грађански рат реагује на друге околности, на њега је такође утицао; у Саудијској Арабији и монархијама Перзијског залива било је плахих покушаја да се отворе искристалисана, на пример, у дозволи женама да се возе у Саудијској Арабији или да отварају собе биоскоп.

Било је аутора који су узели у обзир нереде који су се догодили у арапском свету у оквиру арапског пролећа, као део глобалног покрета који би такође обухватио покрете попут шпанског 15М или Окупирај Валл Стреет Северноамерички.

Фотолиа фотографије: Сергио / Тррент

Теме у арапском пролећу (2010)