Дефиниција моралног суда

Обично и врло ретко се то не догоди, наше акције, наше изреке генеришу мишљења и оцене етичке природе око нас, чак их и сами спроводимо поштујући поступке оних који окрузити. Овим желимо да изразимо да се испоставило да је врло често да све што радимо и говоримо генерише код других, захвалности типа морални, етички.

Међутим, ова разматрања су обично укорењена и заснована на традицији, употреби и традиције који имају дугу историју у дотичном друштву, у искуствима која преносе блиски људи и такође у још раширенијим друштвеним конвенцијама које се, на пример, и даље деле међу разним културе.

Формално, ментални чин који потврђује или негира моралну вредност у датој ситуацији или понашању назива се моралним расуђивањем. ми смо сведоци, то јест, морални суд који се даје као резултат изрећи ће посебно о присуству или одсуству етике у чињеници или став.

Морални судови су могући захваљујући моралном осећају који поседује свако људско биће. Овај морални осећај резултат је шема, норми и правила која смо стицали и учили током свог живота. Кроз наш морални суд можемо утврдити да ли радњи недостају етички принципи или је она у супротности са њима.

У првом реду то ће бити породица, родитељи, баке и деке, који ће нам пренети те информације и прописе, а затим образовне институције у којима интервенишемо и којима је препуштено задужење за нашу обуку, и на крају инстанцу Животна средина у којој ћемо се развијати, што ће нам такође рећи и указати шта је добро, а шта лоше, водиће нас између осталог и у добру, у злу.

Такође и данас више него икад, медији комуникацијаКао креатори мишљења, они су фундаментални по налогу формирања моралних судова. Многи људи претерано цене процене које су издали и на крају их одзвањају. Из тог разлога је важно да они који раде у њима буду свесни тога и одговорни у комуникацији.

Затим, када дође до случаја да морамо да донесемо морални суд у датој околности, сав тај пртљаг, аутоматски преиспитујући наше сопствено искуство као Као последица захтева за изрицањем пресуде, одмах ће нам ставити на располагање сва она учења, веровања и разматрања о добром и злом, да су нас учили и породица, школа и друштво и то ће нам помоћи да утврдимо да ли је тај чин или понашање уоквирено нечим добрим, лошим, прихватљивим или не.

Из овога следи да је образовање а вредности које су нам усађене од детињства биће основне и основа на којој можемо утврдити када је нешто исправно или не.

Увек, моралним просуђивањем, оно што се намерава учинити је покушати доћи до истине нечега.
Стога дефиниција нечега као морално добро или лоше није хировито питање, у неким изузецима Може бити, али на уобичајен и уобичајен начин није и биће уско повезан са свим нашим тренинзима морални.

У међувремену, може се догодити да су због одређених проблема, попут равнодушности, засићења или заборава, одбијени благовремено применом тих стандарда, онда ће сигурно они који се нађу у овој ситуацији наћи одређене потешкоће време за функционисање у друштву, на пример, ако су одбацили правила или били равнодушни према њима, биће практично немогуће добро суживот или развој особе у друштву, као и могућност да се може судити исправно без грешака када је нешто исправно или погрешно, односно препознавање када је нешто учињено јесте добар или лош.

Нажалост, у овим случајевима резултати су грозни, а последице врло опасне за оне којима недостаје морална процена, јер непогрешиво, у њиховом понашању и поступцима доминираће неразум, који неће обраћати пажњу на то да ли њихови поступци генеришу штету или сукоби.

Злочинци су сведоци онога што говоримо. Преступник увек живи супротно правило, шта је друштвено договорено и шта се природно очекује од особе. Маргинални живот ће готово увек уништити то вредновање између доброг и лошег и свих оних које је дете благовремено увело у вези са моралне вредности.