Дефиниција људских права

Појам људских права један је од најважнијих и најкарактеристичнијих појмова садашње ере. Они представљају права која имају сва људска бића подједнако и која се морају међусобно поштовати без обзира на њихову веру, расу, порекло или пол. Људска права су најразвијенији начин на који човек зна да би то јасно објаснио једнакост и братство између свих појединаца.

Универзалност

Ови општи принципи имају за циљ да гарантују и заштите достојанство људи на читавој планети, тј универзални опсег упућен читавом човечанству, без изузетака било које врсте, расе, културе, религије, чланство политике, социјални, између осталих.

Проглашен у Универзалној декларацији о људским правима

Такозвана „Људска права“ (на енглеском, Људска права) нису ништа мање од основних човекових права, призната у Универзалној декларацији о људским правима, проглашеној на годишњој Скупштини Уједињених нација, године 1948. Због своје универзалне природе, тада се подразумева да назив „човек“ укључује „сваку особу“, без обзира на пол. женско или мушко, било које расе на свету и било које старосне доби: адолесцент, дечак или девојчица, одрасла особа, старац.

Позадина

Најтачнији претходници садашњих Људских права догађају се у догађајима познатим као Француска револуција (крај 18. века). Из ње је неколико декларација почело да успоставља најосновнија и неотуђива права свих људских бића, међу којима налазимо и право на живот, једнаким условима, националности, својини и поштовању вредности сваке културе. Међутим, тек средином 20. века с крајем Другог светског рата догодиће се Универзална декларација о људским правима.

Од 1948. надаље, различите државе чланице УН су почеле прогресивно планирати и извршавати државне политике повезане са људским правима (или људским правима, еквивалентом у иницијали)

Међутим, диктатуре у Латинској Америци и разни ратови који су се догодили у различитим деловима планете, није успео да у потпуности угради визију и приступ који су предложиле Уједињене нације у томе проглашење. Упечатљив пример су прогони и мучења одређених друштвених група које су де фацто (или војне) владе сматрале „противницима“ система који су предложиле. Пуна слобода изражавања / мишљења призната у Декларацији нема никакве везе са овом панорамом. Али да видимо онда која су то најважнија права призната у овом документу Уједињених нација.

Људска права успостављена у таквом раду претпостављају једнакост свих појединаца који чине светску заједницу људских бића. То значи да ће наредна права припадати сваком њеном члану. Слободе и способности које карактеришу људско биће од тог тренутка су, између осталог, и поседовање држављанства, породица, погодни услови за живот, јел тако изабрати религију или културне особине, слободу изражавања и политичке мисли, право на посао, образовање, пристојан смештај и здравствени систем итд.

Право на живот, слободу, рад и на избор начина живота, између осталих

Сва та права су универзална, јер се односе на сва људска бића, недељива, јер сва морају бити загарантована на неки начин заједнички, неотуђиви, јер се не могу одвојити од појединца и нераскидиви, јер се не могу поништити ни на који начин ни на било који начин. ситуација.

Пре свега, право на живот и да се живи достојанствено, што укључује и слободу. Овај концепт ставља крај (барем у документу) на ропство: нико не може бити слуга или роб другог, због чега је „трговина“ или трговина људима такође апсолутно илегална. Злостављање, мучење, понижавајуће поступање и у екстремним случајевима геноцид такође су међу ставовима којима се Декларација гади.

Поред тога, сви имамо право да нас заштити Закон, и препознаје се да смо пре овога сви исти. Није важно боја коже, расе или које верско уверење проповедамо. Било који човек сам по себи има пуно право да слободно изрази своја мишљења. Ова мишљења могу се изразити било којим средством комуникације и не предвиђа ограничење граница, па ако сам у земљи која није моја, али желим да изразим мишљење, могу то да урадим слободно.

Што се тиче земље, такође сви имамо право да поседујемо држављанство

А такође смо слободни да то учинимо, помислимо, на пример, на потомке шпанских или италијанских имиграната који имају могућност поседовања „држављанства“ ових земаља, што је уобичајено познато као „двојно држављанство“ (италијанско-аргентинска, за пример).

Што се тиче граница, Декларација осигурава да имамо пуно право да напустимо и вратимо се у своју земљу, уз могућност да се слободно мобилишемо за друге којима желимо да мигрирамо. У овом случају, важно је напоменути да, изван ове слободе, улазак и излазак из једне државе у другу, генерално, укључује низ процедура и презентација докумената (пасоша, виза или других захтева) који су далеко од кршења ових права, већ су спроведени од стране разлози за сигурност међународне (избегавање, на пример, трговине дрогом, трговине људима или мафијашких мрежа).

Изван редова Декларације је и стари брак „уговором“ или погодношћу

Некада је било уобичајено да се мушкарац и жена венчавају из обавеза, у брачним заједницама које су договарали њихови родитељи ради наслеђивања новца или имовине или одржавања економско-социјалног положаја утврђена. Од 1948. године законити брак пристају обе особе које желе да ступе у брак и чине породицу, то јест нема више породичних наметања која приморају некога да се венча за горе.

У односу на посао, осигуран је слободан избор задатака или радног подручја које ће се обављати. На пример, слободно се бавим одређеном професијом и које задатке желим да обављам. Ако ме је неко приморао да радим обављајући одређене задатке или на одређеном месту, без мог пристанак, то би био случај ропства, а као што смо већ видели, бити роб није дозвољено изјава.

Људска права су се у прошлом веку увелико проширила и напредовала: једнак брак, родни идентитет

Коначно, сви имамо право да изаберемо одређени животни или културни облик унутар друштва чији смо део. Узмимо за пример оне који се идентификују као припадници „урбаних племена“ или они који желе да наставе са верским активностима и обичајима Преци абориџина или они који се одлуче за сексуалну склоност различиту од оне која је општеприхваћена у друштву и религији, а то је заједница Хетеросексуалац.

Управо у овом последњем аспекту слободе сексуалног избора постигнут је огроман напредак у свету

Иако би их увек могло бити више и не можемо говорити о потпуном прихватању широм света и иностранства свим културама, у већини модерних друштава данас је у потпуности прихваћен и легитимирао хомосексуалност.

Чак су и у многим земљама права која су додељена овој сексуалној мањини једнака онима која су увек била Хетеросексуални парови, такав је случај венчања и рађања деце, било природне било усвајања кроз процес правни.

На пример, у Аргентини је Конгрес пре неколико година донео једнак закон о браку, који омогућава женама хомосексуални парови се венчавају, пролазе кроз матичну књигу како би легално подржали свој савез као и било који пар хетеро. Од јула 2010. Аргентина је дозволила истополне бракове и у то време постала једина земља у Латинској Америци која то дозвољава.

Али фантастичан број права која су државе одлучиле проширити на исељене мањине у питањима сексуалног и родног избора овде се не завршава. И наставак у Аргентини, још једно велико право које је додељено оним људима који изражавају уверење да се осећају делом пола иако су рођени под знак другог, формално познатог као транс, је могућност да се пред законом региструју са именом и полом по свом избору, чак им се даје право да примају медицински третмани који прилагођавају ову одлуку, који су укључени у такозвани обавезни медицински програм који морају да обезбеде и јавни и приватни сектор Здравље.

Овај пропис је усвојен 2012. године и још једном је Аргентина постала пионир у том питању, јер је једина на свету.

Питања људских права