Концепт у дефиницији АБЦ

Универзум је збир свега што постоји са одговарајућим физичким законима; Ово обухвата време, простор, материју, Енергијаитд. Према научницима, свемир је стар приближно тринаест милијарди година и има видљив обим од деведесет и три милијарде светлосних година.

Тренутно је теорија „Великог праска“, коју је прво постулирао Георгес Лемаитре, најшире прихваћена да објасни почетак свемира. Објашњено на нејасан и сажет начин, према овој теорији, објекти универзума се непрестано раздвајају, па су сигурно једном били заједно. У томе почетак, свемир је имао велику температура истовремено са већом густином. Тада је температура почела да опада како се ширење проширивало. Идеја Великог праска претпоставља да би их, ако би елементи били у једном тренутку заједно, одвојила гласна експлозија и постали одвојени елементи који чине свемир: планете, звезде, црне рупе, метеорити, сателити, итд.

Иако у науци постоји консензус о почетку свемира, разлике се појављују када се његов крај заврши. Две могућности које се обично разматрају су: стално ширење или стезање. У првом случају,

брзина са којим се врши ширење универзума смањило би се, али би остало константно; густина би постала мања, звезде се више не би стварале и црне рупе би нестајале; што се тиче температуре, она би се смањивала док се не приближи апсолутној нули. У другом случају, који укључује контракцију звану „Велико крчење“, свемир би се проширио на максимум и тада би се повукао, постајући гушћи и врелији, враћајући се у стање слично ономе које је имало у свом Почетак. Међутим, обе теорије још увек нису у стању да тачно покажу који би то били процеси за одржавање овог ширења или стезања, према свакој од њих.

Човек је одувек био радознао да истражује простор који га окружује, а исто оно што је навело Христофора Колумба да отплови на пучину да проналажење могућих путева до тржишта шпанске круне, оно је што је физичке научнике навело и на стварање инструмената за посматрање тхе космос. Недавно је та иста радозналост довела до организми како је НАСА лансирала ракете у свемир, чак и са људским бићима на броду, како би истражила Месечеве земље или друге планете (овима су тренутно послати само сателити). Нема сумње у то, ако је човек то могао одлучити и да би тачно знала карактеристике и формације саме галаксије, за још неколико година моћи ће да настави са проучавањем све удаљенијих свемира.

Упркос свим предлозима које нам даје наука, истина је да је Универзум препун енигми. Једна од њих је његова величина, јер далеко премашује оно што је могуће видети; друга је повезана са својим обликом, јер може бити равна или закривљена. Ови примери јасно показују да ће научна нагађања наставити својим током и могу нас довести до анализа које су у почетку биле неочекиване.

Неизмјерност свемира, и све оне енигме и тајне које ни човјек не може одгонетнути, али се труди да то учини, јесте предмет проучавања не само физичара, астронома и математичара, већ и мањих наука попут астрологије, која проучава звезде у односу на људе према њиховом рођењу, или дисциплине као што су асхтанга јога или други облици медитације, који представљају спокојство телесно али пре свега духовног за постизање хармоније и Равнотежа са простором који нас окружује, будући да смо део универзума.

Теме у свемиру