Чланак мишљења о видео играма

Чланак мишљења о видео играма

Видео игре: тај модеран начин причања прича

Многи антрополози се слажу да је причање прича један од најхуманијих гестова који постоје, нешто што радимо од давнина. даљински, када смо седели на ивици ватре да чујемо од старешина племена приче о страшним боговима и лову митолошки. Улогу коју су током година одиграли безбројни људски изуми, који од књиге и часописа, до биоскопа, телевизије и, у новије време, Видео игре.

Када су прве видео игре настале из руку компјутера, оне су биле уређаји за забаву у најрепетитивнијем и механичком смислу те речи. Пинг понг, пуцачине и пац-ман игре, све посвећене пружању интерактивног искуства заснованог искључиво на рефлексима, координацији руку и очију и координацији руку и очију. Бод идеја: видео игрица није имала крај, није причала причу, није илустровала ништа осим исте вежбе која је све више распоређена на већим брзинама и тешкоће. Односно, видео игрица је била стерилна, била је облик одвлачења пажње и у себи је скривала празнину: ништа није рачунала.

Али то се одавно променило, или је бар употпуњено наративним предлозима који се граниче са уметничким и литерарним, када се у то отворено не петља. Прошли су дани када се о видео игрицама говорило о змијама из мобилног телефона, из пасијанса Виндовс или аркадне слот машине у којима су се деца такмичила да оставе своја почетна тројка у резултатима у кући славних висока.

Наративни жанр као и сваки

Као што свако ко има кућну конзолу зна, савремене игре су сложени облици приповедање, дизајниран да постепено уведе играча у симулирани свет и причу која се тамо одвија: од узбудљивих свемирских трилера Холивуд достојан, до носталгичних интроспективних авантура у постапокалиптичној будућности или војних слогана који оживљавају велике битке прошлих година. Практично исто што и биоскоп данас нуди.

Па ипак, место видео игрица као извора прича за савремене генерације ретко се препознаје. Само погледајте раст заједнице играча и њен растући значај у масовној култури, или погледајте рангове просечна старост садашњих играча (удобно смештених у одраслом добу) да схвате да су неке културне парадигме нестале Мењање.

Људи играју видео игрице и при томе захтевају комплекснија и зрелија искуства, разноврснија и актуелнија. Постоји много предлога на терену који се баве кључним питањима у друштвеним, политичким и културним дискусијама у овом тренутку: идентитет, сегрегација, ауторитарности или климатској кризи, да наведемо само најрелевантније, приступа се на критичан, разуман и одговоран начин у свету многих видео игара. Заправо, око њих се подигла специјализована, стручна (или готово) критика која се све више пробија по ходницима академије.

Видео игре су непрекидни извор прича за генерацију мање склону читању на папиру, зависну од екрана и интерактивности света 2.0 који је интернет донео са собом. Била би неопростива неспретност да они који проучавају приче, размишљају о томе како замишљамо себе и садржаје које једни са другима делимо посвећују дужну пажњу видео игрицама и допуштају да буду понесени предрасудама двадесетог века које откривају, уместо наводне озбиљности и традиционализма, дубоко и непотребно незнање.

Референце:

• „Новинарство мишљења“ у Википедиа.
• „Видео игра“ у Википедиа.
• „Историја видео игара“ у Ретро Цомпутер.
• „Важност видео игре“ у Креативна култура.

Шта је мишљење?

А мишљење комад то је нека врста новинарско писање, уобичајеног појављивања у писаној штампи, у коме се износе ставови и размишљања аутора потписник, који је обично појединац са ауторитетом у том питању или чија се перспектива цени унутар друштво.

Чланци мишљења су субјективне, личне и аргументативне природе, јер у њима аутор тражи промовишете своје гледиште међу читаоцима, односно убедите их да протумаче његову стварност начин.

Уредничке колумне сматрају се и чланцима мишљења, односно у којима се медија изражава свој институционални став о датом питању. Ове текстове, међутим, не потписује нико већ уредништво медија.

Пратите са: