10 примера Еклоге

Ецлогуе

Тхе еклога то је нека врста лирска поезија, односно то је композиција у којој се преносе осећања, рефлексије или расположења. То може бити а дијалог између два или више карактера или а монолог, и слична је краткој једночинки.

Еклогу карактерише њена централна тема, јер су у овој врсти поезије увек изражена љубавна осећања. Штавише, када су се ове композиције изводиле, обично су биле праћене музиком.

Прву еклогу написао је Теокрит, грчки песник, у 4. веку пре нове ере. Ц. Касније су неки римски песници користили овај поџанр, а вековима касније, у ренесанси су настале ове врсте композиција, посебно у шпанској књижевности.

Карактеристике еклоге

Примери еклоге

1. Фрагмент „Идилио ИВ. Пастири” од Теокрита (310. пне Ц - 260 а. Ц.)

Бато.
Цоридон, реци ми, чије су краве?
Да ли су из Филондаса?
Цоридон.
Не, од Егона, то сада
За пашу коју ми је дао.
Бато.
А куд кријеш мужу
Сви поподне?
Цоридон.
Телад
Старац их облачи, а мене добро чува.
Бато.
А одсутни сточар да ради је отишао?
Цоридон.
Зар ниси чуо? Понео га са собом
Милтон према Алфеју. (…)

1. „Идила ИВ“ Биона из Смирне (живео крајем 2. века п.н.е. Ц)

Музе сурове љубави се не боје,
Напротив, воле га духом и његовим отисцима
Они се настављају, а ако их прате
Од бездушне душе од њега се одвраћају,
И не желе да га уче; више ако слатко
Певај о љубави, померио меки сандук,
Онда сви дотрчавају;
Сведок сам да је ово истина:
Па ако певам боговима или људима,
Језик ми се заглави, нити шта пре,
Већ пева; и ако касније певам о љубави,
Или из Ликиде, па из уста,
Добијем читање и нежну песму.

1. "Идила ВИ" Моско де Сиракузе (живео у 2. веку пре нове ере. Ц)

Волела је комшију Еко Пан;
И одјек скачући Сатир је желео,
И Сатир за Лида полудео;
Колико сам одјекнуо Пану, Сатир је загрлио
Еху, а Лидија Сатиру лит;
Оваква љубав према бедном изгубљеном,
А што се тиче једног од њих, он је презрео другог,
Толико је било од њеног презреног љубавника,
Мрске незахвалности, праведне казне,
Слатка освета тужном љубавнику,
Ја из мафије заљубљен, пријатељу,
Какви љубавници морају бити ако постоји лепота,
Дајем вам овај примерак, и на крају вам кажем:
Љубави, љубавници, са једнаком нежношћу.

1. Фрагмент "Буцолица И" од Виргилија (70 а. Ц. - 19 а. Ц.)

Мелибео.
Титиро, ти, лежиш под окриљем лиснатог дрвета букве,
увежбаваш дивље мелодије на својој танкој трсци;
напуштамо оквире родног краја и вољеног села;
и ми сами себе прогнасмо из своје земље; ти, Титиро, у хладу, безбрижан,
учиш прелепу Амарилис да планина одјекује.
Титирус.
Ох, Мелибео, бог је створио ове слободне активности за нас,
јер ће ми увек бити бог;
нежно јагње из наших торова увек ће крв на свом олтару.
Као што видите, пустио је моје краве да мирно пасу
и сам свирам шта год хоћу на рустикалној трсци. (…)

1. Фрагмент „ИИ“ Калпурнија Сикулуса (живео у 1. веку)

До Цроцале, чедна дево, два младића; волели су
дуго времена, отишао један, који власник вунасте стоке
био, а Астацо други, који је воћњак имао, обоје лепи
а у певању чак. Једног летњег дана када је горело
земље су пронађене у подножју неких брестова и близу
од ледене чесме и до слатког певања које су припремили
и на такмичење са наградама; тај, ако је изгубио, понудио
седам руна а друго плодови врта;
Било је то одлично такмичење и Тирсис је као судија деловао.
Свашта стока и звер и свашта присуствовало
биће које лутајућим крилима цепа ваздух и оне
та индолентна у подножју тамне храстове паше
његово стадо; Отац Фауно је присуствовао и двороги
Сатирс; да дриаде стопала нису биле мокре
И најаде мокрих ногу и реке које јуре
прекинули су своје курсеве; евро дрхтави листови
поштована и у планинама је владала дубока тишина.
Све је стало; чак су и бикови газили травњаке
презрена па чак и марљива пчела смела
да остави нектарско цвеће, како је било поштено.
А Тирсис је већ седео у сенци дрвета
стара изрека: „Нема на чему, момци, награде
они служе ако сам ја судија; довољна награда
То је онај који тријумфује, победио је прекор.
И зато што је могуће наручити песме
наизменично, сваки три пута прсти показују ».
И одмах су прсти заиграли и први је био Идас. (…)

1. Фрагмент „Еглога примера“ Гарсиласа де ла Веге (1491-1536)

(…) Салицио
Или тврђе од мермера за моје жалбе,
и горућа ватра у којој горим
хладније од снега, Галатеја!
Умирем, па чак и живота се бојим;
Бојим се тога с разлогом, јер ме остављаш;
да нема, без тебе, живота за шта год.
Штета што морам да ме видим
нико у таквом стању,
од вас беспомоћног;
И сада бежим од себе.
Да ли презиреш душу да будеш дама,
где си увек боравио, не могавши
делла оставити сат времена?
Изађите без дуела, суза, трчања. (…)

1. Фрагмент „Еклоге Плациде и Виторијана“ Хуана дел Енчине (1468-1529)

(...) Плацида.
Рањено срце,
манзила имам од тебе.
Или велико зло, сурови притисак!
Нисам имао саосећања
Виторијано од мене
Ако иде.
Тужно, шта ће бити од мене?
О, због свог зла видео сам га!
Нисам мислио да је лоше,
Немам га ни да сам хтео
не буди тако неухватљив и такав.
Ово је моја смртна рана
излечило би кад бих га видео.
Видиш или шта?
Па, није веровао у мене
боље би било да је отишао.
Шта одлази? Ја сам луд,
Ја кажем такву јерес!
Штета што толико дира
Како је то изашло из мојих уста?
О каква луда фантазија!
Излази, излази!
Бог никада не жели тако нешто,
да је у његовом животу мој.
Мој живот, моје тело и душа
у његовој моћи они се транспортују,
све ме има на длану;
у мом лошем никад миран
а силе ми се скраћују;
и продужавају се
болове који ми толико трају
која је у складу са смрћу. (…)

1. Фрагмент „Еглога а Амарилис“ Лопеа де Веге (1562-1635)

(...) Када сам видео да ми светла патуљаста,
кад видех да ми се сунце смрачи
моја смарагдно зелена жалост
и моје чисте звезде се крију,
моја беда се не може размишљати,
нити мој тешки бол поскупи,
нити се овде може без суза рећи
како је моје сунце отишло на растанку.

Очи њих двоје су толико осећале,
Не знам који су повређени
они који су је заслепили или видели мене,
ни сама љубав не зна шта су ослепили,
иако су само своју светлост потамнили,
што је остало у осталим лепим,
изгледају као да лажу,
јер су с љубављу убијали оно што нису видели. (…)

1. Фрагмент „Батило: еклога у славу сеоског живота“ Хуан Мелендез Валдес (1754-1817)

Батило.
Уходане, кротке овце,
Аљофарада јерба,
Нека нови дан са својом златном светлошћу,
Док је у благим жалбама,
Певају му зору,
Слатке мале птице Аурори:
коза, пењач,
Већ лабав, пење се,
Кроз планину са дрворедом:
Ти са ове ливаде
Нахрани траву и мало траве,
Мир овце моја,
Па враћају се срећни дани од априла. (…)

1. Фрагмент „Еглога ИИИ” Висента Андреа Естелеса (1924-1993)

Немороус. (…)
Уплашен сам данас поподне - у канцеларији
тих наших поподнева, тих дана.
Белиса, свет маршира ка катастрофи.
Почећу да бирам са телефона
било који број: "Дођи, Белиса!"
Плачем, Белиса, између кредита и дуга.
Ја плачем на тавану који знаш.
Белиса, свет иде ка катастрофи!

Више примера у: